Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Opštinski sud u Leskovcu je, postupajući po predlogu poverioca BB iz ... protiv dužnika ''VV'' teretni saobraćaj iz ... i ''GG'' iz ..., radi isplate zarade, doneo rešenje o izvršenju I 1085/99 dana 15.07.1999. godine. Izvršenje radi naplate ovog novčanog potraživanja je određeno popisom, plenidbom i prodajom dužnikovih pokretnih stvari. Pored ostalih pokretnih stvari dužnika, popisano je i procenjeno teretno motorno vozilo – tegljač sa poluprikolicom, opisano u nižestepenim presudama. Na javnoj prodaji pokretnih stvari učestvovao je pravni prethodnik tužioca ''DD'' iz ..., pa je na osnovu neposredne pogodbe, prihvaćena ponuda ovog preduzeća za navedeno teretno vozilo sa poluprikolicom za kupoprodajnu cenu od 100.100,00 dinara, koliko je to preduzeće dana 15.03.2001. godine i uplatilo u sudski depozit. Međutim, navedeno vozilo uopšte nije predato kupcu, već je ostalo na čuvanju kod dužnika. Opštinski sud u Leskovcu je dana 17.05.2002. godine doneo rešenje kojim je utvrdio da je ''DD'' postalo vlasnik navedenog vozila kupovinom na pomenutoj javnoj prodaji i stavio van snage zaključak istog suda od 15.03.2001. godine kojim je ta prodaja oglašena nevažećom. Predmetno vozilo i pored toga nije predato kupcu, već je ostalo kod preduzeća ''VV'' teretni saobraćaj iz Leskovca. U međuvremenu je vozilo, koje je ostalo na čuvanju kod dužnika, pretrpelo značajna oštećenja, jer su sa njega skinuti mnogi delovi. Veštačenjem od strane veštaka mašinske struke je u ovom parničnom postupku utvrđeno da nema ekonomskog opravdanja za nabavku i montiranje delova koji su skinuti, pošto u vreme pregleda vozilo zbog navedenih nedostataka ima umanjenu tržišnu vrednost za 80% u odnosu na procenu vozila prilikom njegovog veštačenja u izvršnom postupku. Stoga je kupac bio onemogućen da koristi vozilo za obavljanje poslova transporta robe i sticanje dobiti, a dobit se mogla očekivati u periodu od 26.04.2001. do 16.06.2006. godine, kada je kupac brisan iz registra privrednih subjekata kao neaktivno preduzeće. Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R 1917/07 od 15.12.2007. godine utvrđeno je da je tužilac pravni sledbenik ''DD''. Veštačenjem u ovom parničnom postupku utvrđeno je da visina izgubljene dobiti za korišćenje spornog vozila u navedenom periodu iznosi 14.236.770,00 dinara i to na osnovu broja auto-dana rada vozila sa uračunavanjem troškova, a s obzirom da nije bilo poznato u kakvom se opštem stanju nalazilo predmetno vozilo, koliko dugo je bilo u eksploataciji i pod kakvim uslovima je korišćeno, veštak je vrednost auto-dana umanjio za 50%. U ovoj parnici tužilac potražuje vraćanje uplaćene kupoprodajne cene na javnoj prodaji od 100.100,00 dinara, kao i naknadu štete u vidu izgubljene dobiti u iznosu utvrđenom pomenutim veštačenjem.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilna je odluka drugostepenog suda.

Odgovornost tužene za štetu zbog nepravilnog i nezakonitog rada izvršnog suda kao državnog organa, zasniva se na odredbi člana 172. stav 1. ZOO, zbog toga što sud tužiočevom pravnom prethodniku kao kupcu stvari na javnoj prodaji kupljenu stvar po uplati kupoprodajne cene nije predao.

Prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvaru ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Međutim, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete na osnovu izmakle koristi po članu 189. stav 3. ZOO potrebno je da se ispune sledeći uslovi: da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima; da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i da izmakla korist nije suprotna javnom poretku i moralu. Prvostepeni sud je nakon obavljenog veštačenja zaključio da u konkretnom slučaju postoji šteta u vidu izmakle koristi i da je tužilac dokazao njenu visinu, te je tužbeni zahtev usvojio, ali je drugostepeni sud zaključio da tužilac to nije dokazao. Na dokazivanje se primenjuju opšte odredbe ZPP koje utvrđuju dokazna sredstva među kojima je i veštačenje, posebno u slučajevima kada je za utvrđivanje neke činjenice potrebno stručno znanje što je ovde slučaj. Prema odredbi člana 228. ZPP, stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom.

Izmakla korist se može priznati ako je sasvim sigurana da nije ostvarena, a mora biti i konkretno dokazana. Redovan tok stvari u konkretnom slučaju, a s obzirom na delatnost tužioca podrazumeva da je to ona šteta koju tužilac trpi time što nije mogao da koristi teretno vozilo i da iz tog posla izvuče korist koju redovno ostvaruje u svojoj delatnosti. Zbog nemogućnosti korišćenja pokretnih stvari nije dovoljno da tužilac dokaže kolika se korist mogla očekivati od korišćenja te stvari, već je nužno da dokaže koji se dobitak mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, a čije ostvarenje je sprečila tužena svojom radnjom.

Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izmakle koristi neosnovan, jer tužilac nije dokazao osnov ovog tužbenog zahteva, pošto se nije moglo zaključiti da je tužilac osnovano mogao očekivati korist po redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima ili da je u tome sprečen protivpravnom radnjom ili propuštanjem tuženog.

Sud je cenio i navode revizije, pa je našao da su neosnovani. Naime, drugostepeni sud je za svoju odluku dao jasne, potpune i pravilne razloge koje ovaj sud u svemu prihvata, zbog čega su suprotni revizijski razlozi neosnovani.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić