Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 1367/2016 od 20.02.2017. godine odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu stava prvog i u stavu trećem izreke.

Tuženi VV je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14 – u daljem tekstu: ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom,ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji drugotuženog u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Zaječaru UP 01-1717/08 od 04.06.2008. godine obustavljen je prekršajni postupak protiv tuženih, kao okrivljenih, jer nije dokazano da su dana 01.05.2008. godine, na izletištu „...“, fizički nasrnuli na tužioca, udarivši ga više puta zatvorenim šakama i nogama u predelu tela, te da su time narušili javni red i mir i izazvali negodovanje građana i učinili prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, koji im je stavljen na teret. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 368/14 od 17.04.2014. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Zaječaru K 505/12 od 09.08.2012. godine, kojom je odbijena optužba protiv okrivljenih, ovde tuženih, da su izvršili krivično delo učestvovanje u tuči iz člana 123. KZ, tako što su dana 01.05.2008. godine, oko 18,30 časova, na izletištu kod jezera ..., učestvovali u tuči u kojoj je oštećenom, ovde tužiocu, naneta teška telesna povreda u vidu preloma tela lakatne kosti desne ruke, na taj način što je tuženi BB prvi udario tužioca u predelu lica, od kog udarca je tužilac pao na zemlju, a nakon toga ga je tuženi VV, zajedno sa drugim licima, šutirao nogama u predelu tela. Optužba je odbijena sa obrazloženjem da se događaji koji su opisani u izreci rešenja o prekršaju Up 01- 1717/08 i u izreci prvostepene krivične presude odnose na iste radnje koje se okrivljenima stavljaju na teret, te da se u konkretnom slučaju radi o stvari koja je pravnosnažno presuđena. Tužilac je u tuči koja se dogodila dana 01.05.2008. godine zadobio prelom tela lakatne kosti desne ruke, nagnječenja i oguljotine kože u predelu ručnog zgloba i šake leve ruke, nagnječenja tela i vrata, koje se kvalifikuju kao teška telesna povreda. Tužilac je zbog zadobijenih povreda trpeo bolove i strah, čiji intezitet i dužina trajanja su utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke – ortopeda i neuropsihijatra.

Kod ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, primenom odredaba čl. 154, 200. i 206. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da su tuženi odgovorni za nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo napadom i telesnim povređivanjem u tuči u kojoj su učestvovali i tuženi. Sudovi su, takođe, našli da u ovom slučaju postoji solidarna odgovornost tuženih u smislu člana 206. Zakona o obligacionim odnosima, jer je, na osnovu dokaza izvedenih u parničnom postupku, utvrđeno da je tuženi BB tužioca udario u predelu glave usled čega je on pao, da bi nakon toga grupa momaka, među kojima je bio i tuženi VV, šutirala tužioca. Kako nije moguće utvrditi udele tuženih i ostalih učesnika u tuči u kojoj je tužilac pretrpeo telesne povrede, to postoji njihova solidarna odgovornost, pa je tužilac imao pravo da po svom izboru traži ispunjenje obaveze od svakog solidarnog štetnika, bez obzira na njihov udeo koji su imali u nastanku štete.

Tuženi VV u reviziji navodi da parnični sud nije mogao da utvrđuje njegovu krivicu, s obzirom na to da ta krivica nije utvrđena u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku. Smatra da su nižestepeni sudovi učinili više bitnih povreda parničnog postupka i pogrešno primenili materijalno pravo, a samim tim doneli presude suprotno odredbama ZPP, člana 4. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, člana 34. stav 3. Ustava i člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Povodom navoda tuženog VV na kojima zasniva posebnu reviziju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da revident, u suštini, ukazuje na to da je nižestepenim presudama povređeno načelo ne bis in idem (ne dvaput u istoj stvari). Radi se o jednom od načela kojima se garantuje pravna sigurnost u kaznenom pravu. Članom 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen. Na isti način ovo načelo je definisano u članu 4. Zakonika o krivičnom postupku, kao i u članu 4. Protokola 7. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tri su kriterijuma na osnovu kojih se vrši ocena da li je došlo do povrede načela ne bis in idem,a to su: 1) da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj sadržini predstavlja kazneno delo; 2) da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); 3) da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Povodom tuče na izletištu ... u kojoj je tužilac, dana 01.05.2008. godine, pretrpeo telesne povrede, protiv tuženih u ovoj parnici, kao okrivljenih, vođena su dva kaznena postupka – prekršajni i krivični. U krivičnom postupku pravnosnažno je odbijena optužba protiv okrivljenih upravo zbog toga da ne bi došlo do povrede načela ne bis in idem, jer su radnje koje su opisane u rešenju o prekršaju i u izreci prvostepene krivične presude bile identične (idem). Međutim, parnični postupak u kome je doneta presuda koja se pobija revizijom nije kazneni postupak, već imovinskopravni spor za naknadu štete, te se na njega ne može primeniti načelo zajemčeno članom 34. stav 3. Ustava. U konkretnom slučaju primenjuje se načelo iz člana 13. ZPP - da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Činjenica da je neko lice pravnosnažnom krivičnom presudom oslobođeno ili da je optužba protiv njega pravnosnažno odbijena ili da je krivični postupak pravnosnažno obustavljen, ne predstavlja smetnju da sud u parničnom postupku utvrđuje građanskopravnu odgovornost tog lica za štetu koju je prouzrokovalo u događaju povodom koga je vođen krivični postupak. U skladu sa navedenim stavom, koji je prisutan u višedecenijskoj praksi sudova, doneta je i pobijana presuda.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana pobijana presuda, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda u skladu sa pravnim shvatanjima i praksom sudova, te da nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 404. stav 1. ZPP da se dozvoli posebna revizija.

Na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi sa čl. 13. i 14. i članom 23. st. 1. i 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 55/14), pa je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 13. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama ZPP, kojim je izmenjena odredba člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, tužba radi naknade štete podneta je 16.11.2012. godine. Pobijana drugostepena presuda doneta je 20.02.2017. godine, a vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude iznosi 180.000,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija drugotuženog nije dozvoljena.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić