U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde i državne uprave, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj u sednici održanoj 08.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Somboru P 30/16 od 22.12.2016. godine, tužbeni zahtev tužioca AA je delimično usvojen pa je obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode oca, sada pok VV, plati 500.000,00 dinara sa zakonskom kamatom od presuđenja do isplate. U ostalom delu odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca AA za naknadu štete preko dosuđenog iznosa od 500.000,00 dinara do traženih 20.000.000,00 dinara sa zakonskom kamatom, kao i tužbeni zahtev BB za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode pradede, sada pok VV, kao i zahtevi tužilaca za naknadu materijalne štete i to: 6.440.000,00 dinara na ime obavljenog a neplaćenog rada obavljenog u redovno radno vreme, 10.945.650,00 dinara na ime obavljenog prekovremenog rada, 3.141.666,00 dinara na ime gubitka plata po prestanku lišenja slobode, 485.466,00 dinara na ime razlike u platama pre i posle štetnog događaja, 4.998.930,00 dinara na ime gubitka penzije, razlike u penziji 7.240.800,00 dinara, kao i 7.000.000,00 dinara na ime gubitka stana, sve sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Istom presudom obavezana je tužena da tužiocu AA naknadi troškove parničnog postupka od 64.500,00 dinara. stavom prvim izreke delimično je usvojena žalba tužioca AA, a delimično je odbijena, dok je žalba tužioca BB odbijena, kao neosnovana, pa je prvostepena presuda preinačena u pobijanom odbijajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezana tužena da tužiocu AA, na ime naknade nematerijalne štete, pored dosuđenog iznosa od 500.000,00 dinara, plati još 250.000,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 22.02.2016. godine do isplate, dok je prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom odbijajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, ("Sl. glasnik RS", br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac AA je sin, a tužilac BB praunik sada pok. VV, kome je rešenjem Sreskog javnog tužioca od 07.11.1951. godine određen istražni zatvor zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande, koji se računa počev od 04.11.1951. godine, a rešenjem Narodnog odbora Narodne Republike Srbije, II reona Grada Beograda br.820 od 10.03.1952. godine izrečena mu je kazna zatvora od 30 dana, u koju mu je uračunato vreme provedeno u istražnom zatvoru, ali mu je izrečena i zaštitna mera društveno korisnog rada u trajanju od 2 godine. Ovu kaznu je izdržavao na Golom Otoku gde je proveo ukupno 2 godine 2 meseca i 13 dana (805 dana), gde je bio podvrgnut raznim vrstama psihičke i fizičke torture, a na slobodu je pušten 27.01.1954. godine. Po izlasku na slobodu, bio je bez posla do 01.03.1964. godine, kada se zaposlio u zadruzi „GG“ u ..., dok je porodica ostala u ..., ali tu je radio samo do 30.10.1965. godine. Nakon toga je bio bez posla do 20.03.1966. godine, kada se zaposlio u predstavništvu firme „DD“, u ... . Pravo na penziju ostvario je 04.04.1968. godine. Preminuo je 30.03.1996. godine.

Nakon hapšenja VV, njegova supruga je ostala da živi sa troje dece, od kojih je tužilac AA rođen ...1946. godine, kao treće, najmlađe dete, a koji je u momentu hapšenja oca imao svega 5 godina. Da bi preživeli, majka tužioca AA je u tom periodu bila prinuđena da radi razne poslove (pretežno na njivama), ali najčešće nisu imali šta da jedu. Živeli su izolovano i niko nije smeo da dolazi u njihovu kuću, niti da im pomogne – da donese hranu. Majka ovog tužioca je trpela i razna poniženja od stanovnika ... samo zato što joj je suprug osuđen po IB-u. Tužilac AA se seća da su nakon očevog hapšenja, često dolazili ljudi iz UDB-e, ispitivali majku i babu, majku često odvodili, a da ga je jednom prilikom, kada su ponovo došli da vode majku, jedan pripadnik UDB-e udario tako jako da je pao, samo zato što se uhvatio majci za suknju. Za ovog tužioca i samo hapšenje oca je bilo traumatično, jer se otac krio u zemunici, a kada su došli da ga hapse (4 čoveka iz UDB-e), vikali su na majku i babu i pretili da će celu porodicu odvesti u zatvor u Kulu. Ovaj tužilac je i u školi bio etiketiran od strane druge dece, izbegavali su ga, a bio je šikaniran i od strane učitelja, tako da je praktično rastao sam, osećajući se izopšteno i usamljeno.

Tužilac BB je praunuk sada pok. VV, a rođen je ...1986. godine u ... i o navedenim događajima je saznao iz priče oca, dede i pradede VV.

Sudovi su utvrdili i da je pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 29/11 od 15.09.2011. godine, usvojen je zahtev za rehabilitaciju VV i utvrđeno da je bez pravnog dejstva rešenje Narodnog odbora Narodne Republike Srbije, II reona Grada Beograda Grada Sarajeva UP I br.820 od 10.03.1952. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno prava iz člana 26. stav 3. u vezi člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“ br.92/11), kada je utvrđeno da tužilac AA spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode svog oca, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, pa je visina pravične novčane naknade ovog vida nematerijalne štete odmerena uz pravilnu primenu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u visini od 750.000,00 dinara.

Tužilac AA je u vreme kada mu je otac lišen slobode imao 5 godina i nije bio u potpunosti svestan razloga očevog odsustva i težine situacije u kojoj su se našli, ali je trpeo posledice situacije u kojoj su se našli, prisustva straha u porodici koji je i sam osećao, oskudice, izopštenosti iz društva, kao i drugih neprijatnosti koje su doživljavali, a koje je i sam osećao posebno kasnije, u periodu kada je krenuo u školu, zbog čega je trpeo duševne bolove koji su trajali i po očevom povratku sa odsluženja kazne, jer se odnos društva prema njima nije bitno promenio, a što je sve bilo posledica činjenice da je njegov otac proglašen za narodnog neprijatelja i zbog toga lišen slobode.

Uzimajući u obzir sve navedene činjenice, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je iznos dosuđen pobijanom odlukom, za pretrpljene duševne bolove koje je ovaj tužilac trpeo zbog neosnovanog lišenja slobode svog oca, pravilno i adekvatno odmeren, ta kao takav predstavlja pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini pravične naknade, drugostepeni sud je odlučio uz adekvatnu ocenu značaja povređenog dobra i cilja kome naknada služi, te je vodio računa i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, pa je preko dosuđenog iznosa pravilno odbio tužbeni zahtev tužioca AA, što i suprotne navode revizije čini neosnovanim.

Pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo iz člana 21. stav 2. i člana 26. stav 3. u vezi člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS“ br.92/11), i kada je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca BB za naknadu nematerijalne štete.

Naime, pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju, u skladu sa odredbom člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji, imaju deca lica iz člana 1. stav 1. ovog Zakona, i to samo deca koja su, za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja. Na osnovu člana 21. stav 1. istog Zakona, lica iz člana 7. tačka 5. imaju pravo na zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. ovog zakona, a prema stavu 2. istog člana, ovo pravo imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica. Odredbom člana 26. stav 3. i 4. Zakona, propisano je da lice iz člana 7. tačka 5. ovog Zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (stav 3.), a da lica iz člana 21. stav 2. ovog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, takođe u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (stav 4.).

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da pravilna primena citiranih zakonskih odredaba podrazumeva da pravo na nakndu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode svojih roditelja, imaju deca rehabilitovanih lica koja su za vreme trajanja povrede prava i slobode svojih roditelja bila rođena i to ona deca koja su ili rođena u ustanovama za izvršenje sankcija ili su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja, ali da pravo na naknadu ovog vida nematerijalne štete imaju i bračni drug, roditelji, braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica.

Imajući ovo u vidu, kao i da je tužilac BB, praunuk rehabilitovanog lica, to on ne spada u krug lica iz člana 7. tačka 5. i člana 21. stav 2. u vezi člana 26. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, zbog čega nema pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode svog pradede, pa je njegov tužbeni zahtev u ovom delu pravilno odbijen, kao neosnovan

Sudovi su odbili i tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se tužena obaveže da im naknadi materijalnu štetu (bliže određenu izrekom prvostepene odluke), uz pravilnu primenu člana 21. stav 3. i člana 26. stav 1. do 3. Zakona o rehabilitaciji, s obzirom da pravo na naknadu materijalne štete nastale kao posledica lišenja slobode pravnog prethodnika tužilaca, ima samo to - rehabilitovano lica. Pravo na obeštećenje materijalne štete koju je rehabilitovano lice pretrpelo, mogu ostvariti i njegovi naslednici, ali samo u slučaju da su rehabilitovana lica to pravo ostvarila za života.

Tužioci jesu zakonski naslednici sada pokojnog VV, ali u ovom postupku ne mogu osnovano potraživati naknadu tražene materijalne štete ni po osnovu nasleđa iza svog oca, odnosno pradede (po pravu predstavljanja), jer prema Zakonu o nasleđivanju, zaostavštinu predstavljaju samo prava podobna za nasleđivanje koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Prava podobna za nasleđivanje su samo ona prava koja je ostavilac ostvario, odnosno koja su mu priznata do momenta smrti, što ne podrazumeva i pravo na potraživanje određenog prava umesto njega (ostavioca), osim u slučaju kada je to posebnim zakonom izričito predviđeno, kao što je to u konkretnom slučaju pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju.

Imajući ovo u vidu, kao i da je VV preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, pa mu za života nije priznato pravo na naknadu bilo kog vida materijalne štete, koju je trpeo zbog lišenja slobode, to je i zahtev tužilaca za naknadu tražene materijalne štete neosnovan, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414 stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić