Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupaju Dejan Papić i Dane Lužajić, advokati iz ..., protiv tuženih: BB iz ..., koju zastupa Aleksandar Janevski, advokat iz ..., VV i GG iz ..., koje zastupa Risto Rikić, advokat iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ... i ŽŽ iz ..., koje zastupa Madi Đura, advokat iz ... i ZZ iz ..., radi raskida ugovora i duga, odlučujući o reviziji tuženih DD, ĐĐ, EE i 25.08.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 24.05.2018. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2028/16 od 25.08.2016. godine u preinačujućem delu stava prvog i stavu drugom izreke, u odnosu na tužene DD, ĐĐ, EE i ŽŽ, i u navedenom delu predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 641/2014 od 10.02.2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahev kojim je traženo da se odbiju prigovori nedostatka pasivne i aktivne legitimacije, da se utvrdi da je raskinut ugovor o kupoprodaji stana u izgradnji od 15.10.2002. godine između tužilje kao kupca i tuženih kao prodavaca, da isti ne proizvodi pravno dejstvo i da se obavežu tuženi da solidarno tužilji isplate iznos od 27.500 evra sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke za glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena: na iznos od 20.500 evra počev od 15.10.2002. godine, na iznos od 3.000 evra počev od 09.01.2003, na iznos od 2.500 evra počev od 24.04.2003. godine i na iznos od 1.500 evra počev od 15.10.2002. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Obavezana je tužilja da tuženoj BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 160.500,00 dinara, da tuženima GG i VV naknadi troškove postupka u iznosu od 265.500,00 dinara i da tuženima DD, ĐĐ, EE i ŽŽ naknadi troškove postupka u iznosu od 155.625,00 dinara. godine, prvostepena presuda je delimično preinačena i tuženi su obavezani da solidarno tužilji isplate iznos od 27.500 evra sa kamatom, bliže opisanom izrekom prvostepene presude, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Tuženi su obavezani da solidarno naknade troškove postupka tužilji u iznosu od 431.725,00 dinara, dok je u preostalom odbijajućem delu prvostepena presuda potvrđena (stav 1.izreke). Obavezani su tuženi da tužilji naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara (stav 2. izreke) i odbijen zahtev tuženih VV i GG za naknadu troškova žalbenog postupka (stav 3. izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno su izjavili reviziju tuženi DD, ĐĐ, EE i ŽŽ zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kako bi se razmotrila pitanja u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao pobijanu presudu kao posebnu u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer nalazi da je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, 72/11...55/14), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona. Postupajući na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 15.07.2002. godine između tuženih i dr. kao naručilaca radova i “II“ iz ..., čiji je osnivač i direktor JJ, kao izvođača radova zaključen je ugovor o izgradnji poslovno stambenog objekta na uglu ulica ... i ... u ... na osnovu urbanističko tehničkih uslova od 22.05.2002. godine i urbanističke dozvole od 17.06.2002. godine, kojim je regulisano da su naručioci radova vlasnici i investitori izgradnje, da se izvođač radova obavezuje da u celosti izgradi zgradu svojim radom i materijalom po sisitemu „ključ u ruke“ i da je po završetku izgradnje u celosti preda naručiocima. Naručioci su kao investitori i vlasnici zgrade preneli izvođaču u vlasništvo stanove, lokale i garaže u novoizgrađenoj zgradi osim 645 metara stambeno poslovnog prostora koje su zadržali s tim da se aneksom naknadno izvrši raspodela stanova i lokala između naručilaca radova. Tuženi i KK, koje je sve kao ovlašćeno lice zastupao LL i LJLJ su kao prodavci i tužilja kao kupac 15.10.2002. godine zaključili i pred sudom overili ugovor o kupoprodaji stana u izgradnji na navedenoj lokaciji, dvosobnog površine oko 37,74m2 po ceni od 1.525.000,00 dinara, koja se isplaćuje na dan overe ugovora u iznosu od 1.067.500,00 dinara, a ostatak u tri rate i to iznos od 183.000,00 dinara (3.000 evra) najkasnije do 27.12.2002. godine, 213.500,00 dinara (3.500 evra) najkasnije do 10.04.2003. godine i iznos od 61.000,00 dinara (1.000 evra) na dan predaje ključeva najkasnije do 31.07.2003. godine. Potpisom na ugovoru prodavci su potvrdili prijem iznosa od 1.067.500,00 dinara. U ime prodavca ugovor su potpisali LL i LJLJ i tužilja kao kupac. Tuženi i KK su pored ostalog punomoćjem od 19.02.2002. godine ovlastili LL za zaključenje kupoprodajnih ugovora za stambene jedinice u predmetnom objektu u izgradnji. Tužilja je agenciji „MM“ iz ... 15.10.2002. godine isplatila 1.500 evra na ime provizije radi posredovanja u kupovini predmetnog stana. NN u ime Agencije za promet nepokretnosti „NJNJ“ je potvrdio da je tužilja kao kupac u ovoj agenciji 15.10.2002. godine isplatila prvi deo kupoprodajne cene od 20.500 evra.

Potvrdom od 09.01.2003. godine je evidentirano da je tužilja u svojstvu kupca Agenciji „NJNJ“ izvršili isplatu drugog dela kupoprodajne cene od 3.000 evra, koji je primio ŽŽ u ime i za račun prodavca. Takođe u prostorijama Agencije „NJNJ“ tužilja je isplatila i treći deo ugovorene cene 24.04.2003. godine u iznosu od 2.500 evra za kupovinu stana, koji iznos je primio ŽŽ u ime i za račun prodavca po usmenoj saglasnosti prodavca telefonom u prisustvu kupca.

Prema punomoćju od 17.12.2002. godine LL je pored ostalog bio ovlašećen od strane JJ da za njegov račun i u njegovo ime zastupa „II“ da zaključuje kupoprodajne ugovore i dr. Tužilja je kao kupac zaključila i ugovor 30.03.2005. godine sa JJ za kupovinu lokala broj ... površine 13,85 m2 i isplatila na ruke prodavca 4.225 evra u dinarskoj protivrednosti. Aneksom ovog ugovora 31.03.2005. godine tužilja je isplatila ostatak cene po ovom ugovoru od 2.700,00 evra čime je lokal bio isplaćen u celosti, a članom 2. aneksa je određeno da se regulišu obaveze kupca po pitanju ugovora od 15.10.2002. godine, te da kupac kupuje garsonjeru od 28,89 m2 umesto stana od 37,74 m2, da zbog smanjene površine ugovorenog stana dobija lokal uz doplatu, da se ugovor od 15.10.2002. godine ne poništava dok se tužilja ne useli u svoj stan od 28,89 m2, a što je JJ dužan da obezbedi, odnosno već pušta tužilju u posed i sve eventualne dugove tužilje po ugovoru iz 2002. godine prima na sebe. Tužilja je 22.09.2010. godine pismeno izjavila tuženima i LJLJ da raskida ugovor o kupoprodaji od 15.10.2002. godine obzirom da joj stan nije predat.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za raskid ugovora od 15.10.2002. godine zbog nepotpune pasivne legitimacije tuženih, jer tužbom nisu obuhvaćeni KK, koji je preminuo u toku postupka i LJLJ, a koji su pored tuženih bili ugovarači na strani prodavca u ugovoru od 15.10.2002. godine. Tužbeni zahtev za isplatu 27.500 evra sa kamatom je odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije, jer tuženi nisu primili kupoprodajnu cenu već je novac predat ŽŽ koji ga je prosledio LL i JJ, koji su po oceni osnovnog suda jedini pasivno legitimisani za vraćanje kupoprodajne cene zbog neizvršenja ugovornih obaveza.

Pobijanom drugostepenom presudom potvrđena je navedena odluka u delu kojim je odbijen zahtev za raskid ugovora usled nepotpune pasivne legitimacije primenom člana 211. Zakona o parničnom postupku. U preostalom delu odluka je preinačena usvajanjem tužbenog zahteva. Ocenjeno je da je rok za ispunjenje ugovora, dan predaje ključeva, a najkasnije do 31.07.2003. godine bitan element ugovora, koji nije ispoštovan, čime je ugovor raskinut po samom zakonu u skladu sa članom 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja je i ugovorom od 30.03.2005. godine i aneksom od 31.03.2005. godine ostala kod zahteva za ispunjenje obaveze iz ugovora od 15.10.2002. godine, stan nije dobila u razumnom roku i dala je izjavu o raskidu ugovora dopisima od 22.09.2010. godine shodno članu 125. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima usled čega, zbog neizvršenja ugovornih obaveza ima pravo na vraćanje datog od tuženih kao solidarnih dužnika u skladu sa članom 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana presuda u osporenom delu je zasnovna na pogrešnoj primeni člana 394. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prvostepenom presudom su ocenjeni izvedeni pismeni dokazi i iskazi svedoka i stranaka, svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka utvrđeno činjenično stanje i u pobijanom delu za novčano potraživanje odbijen tužbei zahtev, usvajanjem prigovora nedostatka pasivne legitimacije. Drugostepeni sud u vezi novčanog potraživanja ne prihvata razloge osnovnog suda i bez otvaranja rasprave izvodi paušalan zaključak da odnos ŽŽ, LL i LJLJ sa tuženima predstavlja njihov međusobni odnos, kao i njihov odnos sa JJ koji ne utiče na prvo tužilje na povraćaj datog po osnovu raskida ugovora i da tužilja ima pravo na naknadu isplaćenog po osnovu kupoprodaje i date provizije agenciji. Međutim na izneti način zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu raspravljane odlučne činjenice za presuđenje. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda međusobni odnos navedenih lica jeste od značaja za pravilno presuđenje. Kod nesporne činjenice da je po osnovu spornog ugovora tužilja isplatila 27.500 evra, za donošenje odluke o vraćanju navedenog iznosa odlučne činjenice su da li je ugovor raskinut i sa kojih razloga, kakav je bio dogovor ugovornih strana u vezi načina isplate kupoprodajne cene, ko je primio iznose cene, da li se radi o ovlašćenim licima ili je isplata naknadno odobrena. Pobijana odluka međutim ne sadrži ocenu da li je tužilja izvršila svoje obaveze saglasno ugovoru i članu 305. Zakona o obligacionim odnosima, niti je ocenjen pravni značaj ugovora od 30.03.2005. godine sa aneksom od 31.03.2005. godine i okolnost da li je tužilji predata u posed neka druga stambena jedinica na spornoj lokaciji. Kako su međusobno odnosi ugovornih strana i izvođača-suinvestitora kao i agencije za posredovanje ostali sporni, pri čemu je nepobijanim delom drugostepene presude odbijen tužbeni zahtev za raskid spornog ugovora, drugostepena presuda je u navedenom delu morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i po potrebi nakon otvaranja rasprave ponovo odlučiti o preostalom tužbenom zahtevu za obavezivanje preostalih solidarnih dužnika na isplatu novčanog potraživanja.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 415. stav 1. i 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić