Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 - US i 55/14 – u daljem tekstu: ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene VV u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena VV je zakupac vozila ... reg. br. ... po ugovoru o zakupu zaključenim sa GG, kao zakupodavcem, koje vozilo osim imenovane, po ovlašćenju za korišćenje, mogu koristiti još i članovi njene porodice DD i tuženi BB. Tuženi BB je 13.11.2011. godine u ..., upravljajući ovim vozilom pod dejstvom alkohola, skrivio saobraćajnu nezgodu i tom prilikom pričinio štetu na vozilu ĐĐ. Tužilac je, saglasno članu 28. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 51/09 i 78/11), isplatom štete oštećenom ĐĐ stupio u njegova prava prema licu odgovornom za štetu za isplaćeni iznos od 177.225,00 dinara. Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi BB odgovoran da naknadi regresnu štetu tužiocu pa je u odnosu na njega tužbeni zahtev usvojio, a odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženu VV jer ona nije vlasnik vozila. Drugostepeni sud je našao da je odgovornost tuženog BB solidarna sa odgovornošću tužene VV zato što se njena odgovornost zasniva na činjenici da joj je vlasnik GG ovo vozilo poverio na korišćenje, dakle na osnovu odredbe člana 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da umesto imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njom služi, ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu.

Tužena VV u reviziji navodi da je pobijana presuda u direktnoj koliziji sa nizom drugih sudskih odluka koje su donete u identičnim situacijama. Posebno ukazuje na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 11717/10 od 10.11.2011. godine, kojom je pravnosnažno odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženo Društvo za osiguranje da im naknadi štetu koju su pretrpeli smrću ćerke i sestre tužilaca u saobraćajnoj nezgodi koju je prouzrokovala svojom nepažnjom. Apelacioni sud u Beogradu je zaključio da tuženi osiguravač nije u obavezi da tužiocima naknadi štetu koju trpe, jer je za saobraćajnu nezgodu isključivo odgovorna ćerka i sestra tužilaca, koja je upravljala motornim vozilom osiguranim kod tuženog. Kako prema odredbi člana 85. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96...), pravo na naknadu štete ne bi pripadalo vozaču koji je upravljao motornim vozilom čijom upotrebom je pričinjena šteta, to pravo na naknadu štetu ne može pripadati ni tužiocima kao roditeljima i sestri lica koje je upravljalo vozilom i prouzrokovalo saobraćajnu nezgodu u kojoj je izgubilo život.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se pobijana presuda i presuda Apelacionog suda u Beogradu na koju se poziva revident ne odnose na iste činjenične i pravne situacije, jer se prva odnosi na odgovornost lica za naknadu regresne štete osiguravaču, a druga na isključenje obaveze osiguravača na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti. S obzirom na to da revident nije pružio dokaze o tome da je u pogledu odlučivanja o regresnom zahtevu osiguravača sudska praksa neujednačena, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije i primenom člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, pa je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

U konkretnom slučaju, tužba radi naknade štete po regresnom zahtevu tužioca podneta je 26.01.2015. godine. Pobijana drugostepena presuda doneta je 13.12.2016. godine, a tuženi su solidarno obavezani da tužiocu naknade štetu u ukupnom iznosu od 177.225,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.07.2013. godine pa do konačne isplate. Dakle, u smislu člana 468. stav 1. ZPP, radi se o sporu male vrednosti u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i u kome, prema odredbi člana 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić