U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Stanić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 525/16 od 03.03.2016. godine, na sednici održanoj 16.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 525/16 od 03.03.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Nišu, presudom P1 1578/14 od 13.11.2015. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj ... od 28.03.2014. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos, obaveže tuženi da vrati tužioca na rad i prizna sva prava iz rada i na osnovu rada, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova (stav prvi izreke). Odlučio je i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav drugi izreke).

Apelacioni sud u Nišu, presudom Gž1 525/16 od 03.03.2016. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 1578/14 od 13.11.2015. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US i 55/14), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... u Sektoru za opšte poslove, bezbednost i zdravlje, na osnovu ugovora o radu od 21.12.2004. godine, sa aneksom od 05.12.2013. godine, sve do 06.03.2014. godine, kada je tužiocu otkazan ugovor o radu, zbog nepoštovanja radne discipline, shodno članu 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu, člana 6. stav 1. tačka 6. i tačka 31. i članu 7. stav 1. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog kao i člana 19. tačka 1. i 4. Ugovora o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je 06.03.2014. godine, radeći u smeni od 19,00 do 06,00 časova, kao ..., na placu u ..., zatečen kako na radnom mestu čita novine, usled čega nije primetio prisustvo radnika Službe unutrašnje kontrole, koji su ušli na plac i približili se prostoriji u kojoj je bio i što istog dana u svesci evidencije, nije za taj dan evidentirao vidljivo oštećenje na boksu autobusa ..., koji je bio parkiran na placu, već je uneo da je na placu prilikom dolaska na rad, zatekao između ostalih i taj autobus bez vidljivih oštećenja, na koji način je u svesku uneo neistinite podatke, te da su se u njegovim radnjama stekli svi elementi povrede radne obaveze i radne discipline, koje su mu stavljene na teret, a koje su propisane zakonom, Kolektivnim ugovorom tuženog i ugovorom o radu. Tuženi je dostavio tužiocu upozorenje na mogućnost prestanka radnog odnosa zbog opisane povrede radne obaveze i discipline. Upozorenje je dostavljeno radi davanja mišljenja samostalnom sindikatu tuženog, koji je svoje mišljenje dostavio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni ovoga suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o odbijanju tužbenog zahteva tužioca, kojim je tražio poništaj kao nezakonitog osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, da se obaveže tuženi da vrati tužioca na rad i prizna sva prava iz rada i na osnovu rada.

U sporu iz radnog odnosa, sud, zakonitost osporenog rešenja ceni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja.

Prema tome, kako su utvrđene činjenice na kojima je zasnovano osporeno rešenje i isto doneto u skladu sa zakonom regulisanim postupkom, s obzirom na to da je donošenju osporenog rešenja prethodilo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u smislu člana 180. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) i osporeno rešenje doneto na osnovu odredbi člana 179. stav 1. tač.2. i 3. Zakona o radu, a u vezi člana 6. stav 1. tačka 31. i člana 7. stav 1. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti kod tuženog i člana 19. tač. 1. i 4. Ugovora o radu, to nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, je propisano, da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Dakle, u smislu navedene zakonske odredbe, samo povreda radne obaveze čija je kvalifikacija utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu, predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa.

Odredbom člana 6. stav 1. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog od 28.03.2012. godine, je propisano da povreda radne obaveze je neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza. Prema tački 31, pod nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza smatra se naročito, unošenje neistinitih podataka u izveštaje o radu (putni nalog, dnevni izveštaj itd). Odredbom člana 19. stav 1. tačka 1. Ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka 21.12.2004. godine, je predviđeno da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze i to neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza. Stavom 4. ovog člana, kada ne poštuje radnu disciplinu, odnosno kada je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Polazeći od opisanog ponašanja tužioca u konkretnoj situaciji, za zakonitost osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, dovoljno je postojanje jednog otkaznog razloga, koji predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa i to iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Pri tome, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu, kojom se revizija odbija kao neosnovana, već se tužilac kao revident upućuje na obrazloženje pobijane drugostepene presude, da se nepotrebno ne bi ponavljalo, u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

U preostalom delu, revizijom se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić