U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stamenić, advokat iz ..., protiv tuženog preduzeća za proizvodnju, konsalting i promet „BB“ ..., čiji je punomoćnik Miodrag Nešković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 512/16 od 19.07.2016. godine, u sednici održanoj dana 12.07.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 512/16 od 19.07.2016. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Čačku P1 35/14 od 03.12.2015. godine stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih zarada za period od novembra 2009. zaključno sa mesecom junom 2014. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od prvog u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da nadležnom Fondu PIO Filijala ... za tužioca uplati doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih kao i doprinose po osnovu zdravstvenog osiguranja nadležnom Fondu zdravstvenog osiguranja Filijala ... u iznosu koji obračunavaju nadležne službe tuženog u vreme obračuna a na iznose opredeljene u stavu prvom izreke presude. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 615.628,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.12.2015. kao dana presuđenja pa do isplate.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 512/16 od 19.07.2016. godine stavom prvim izreke odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio presudu Višeg suda u Čačku P1 35/14 od 03.12.2015. godine u stavu prvom i drugom izreke i u delu stava trećeg izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 415.628,00 dinara.

Stavom drugim izreke preinačio je presudu Višeg suda u Čačku P1 35/14 od 03.12.2015. godine u delu stava trećeg izreke kojim je odlučeno o kamati na dosuđeni iznos parničnih troškova tako što je obavezao tuženog da tužiocu na dosuđeni iznos parničnih troškova od 415.628,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana izvršnosti presude pa do isplate a odbio zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na isti iznos počev od 03.12.2015. do izvršnosti.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s`predlogom kao u reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3490/13 od 10.03.2014. godine poništena je kao nezakonita odluka tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca od 20.11.2009. i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Tužilac je vraćen na rad kod tuženog dana 18.06.2014. godine. Utvrđeno je i to da se tužilac nalazi u radnom odnosu kod tuženog, da je ostvario mesečnu zaradu u iznosu od 119.948,00 dinara. U utuženom periodu u kome je bio nezakonito van radnog odnosa tužilac nije ostvarivao prihode po osnovu rada a nije bio ni prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje niti je tražio drugo zaposlenje.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan za isplatu naknade štete u visini izgubljene zarade za period dok se nalazio van radnog odnosa a koji mu je prestao na osnovu nezakonite odluke tuženog i to sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom kao i da mu pripada pravo na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period dok se nalazio van radnog odnosa. U reviziji tuženog neosnovano se ukazuje da je nižestepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema odredbi člana 191. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 45/05, 61/05 i 55/09) propisano je da kada sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom radni odnos prestao nezakonito, poslodavac je u obavezi da tom zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu po zakonu, opštem aktu i ugovorom o radu pripadaju, kao i da mu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Stavom tri ovog člana je propisano da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje zaposleni ostvari po osnovu rada po prestanku radnog odnosa. U ovom slučaju utvrđeno je da tužilac u periodu po prestanku radnog odnosa prihode nije ostvario po osnovu rada niti naknade po osnovu ugovora o delu, kao ni prihode od dividendi niti neke druge prihode od kapitala od osnivača preduzeća od 22.04.2010. godine za ceo utuženi period. Takođe nije se prijavio ni Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi traženja zaposlenja u spornom periodu kada se nalazio van radnog odnosa.

Po nalaženju nižestepenog suda, tužilac kao zaposleni nije bio u obavezi da štetu smanji koju je prouzrokovao poslodavac donošenjem nezakonite odluke i na to ga nije obavezivala odredba člana 191. Zakona o radu a nema ni mesta primeni odredbe člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pa je pravilno tuženi obavezan da isplati naknadu štete za period dok se nalazio van radnog odnosa u visini iznosa izgubljene zarade sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i socijalno osiguranje.

Navodi revizije kojima se pravilnost pobijane presude osporava sa razloga što je tužilac kao zaposleni svesno odbio da traži drugo zaposlenje, a nije se prijavio ni kod Nacionalne službe za zapošljavanje radi ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti i da na taj način smanji nastalu štetu već je svesno i namerno prouzrokovao štetu čiju naknadu traži nisu osnovani. Ovo s`toga što prema članu 64. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 36/09, 88/10) obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti je deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana kojim se obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti na načelima obaveznosti i uzajamnosti solidarnosti. Ova prava prema stavu 2. ovog člana su novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom i druga prava u skladu sa zakonom. Prema članu 65. ovog zakona sredstva za ostvarivanje prava iz obaveznog osiguranja obezbeđuju se iz doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti i iz drugih sredstava obezbeđenih u skladu sa zakonom. Pravo zaposlenog na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja po taksativno nabrojanim osnovama propisan je članom 67. ovog zakona. Pravo na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti proizilazi iz obaveznog socijalnog osiguranja građana, a naknada primljena po tom osnovu bez obzira iz kog razloga je došlo do prestanka radnog odnosa ne može se smatrati prihodom koji je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa primenom člana 191. stav 3. Zakona o radu. To znači da naknada štete nije mogla biti umanjena za iznos primljene naknade od Nacionalne službe za zapošljavanje za period kada se zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu tužilac nalazio van radnog odnosa kod tuženog, pa s`toga navodi revizije pravilnost pobijane presude ne dovode u pitanje.

Kako je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od novembra 2009. zaključno sa mesecom junom 2014. u iznosima bliže opisanim stavom prvim izreke pobijane presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno određene iznose naknade štete i da na te iznose obračuna i uplati pripadajuće doprinose nadležnim organima Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci. Kako je revizija tužioca odbijena to je odbijen i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, s`pozivom na odredbu člana 153. i 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić