Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 372. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano revident ukazuje da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članom 3. stav 1. ZPP. Naime, suprotno tvrdnji revidenta, izreka kojom se obavezuje tuženi da tužioca vrati u proces rada raspoređivanjem na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu ne predstavlja prekoračenje tužbenog zahteva jer se tužbeni zahtev odnosi na obavezu vraćanja na rad.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu vozač autobusa. Rešenjem tuženog broj ... od 04.04.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu 05.04.2013. godine po zakonskom osnovu iz člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu (povreda radne obaveze propisane odredbom člana 62. stav 1. alineja 3. i 15. Pravilnika o radu tuženog i člana 13. stav 1. tač. 3. i 4. i stav 2. alineja 1, 8. i 9. ugovora o radu od 15.04.2011. godine i nepoštovanje radne discipline propisane članom 2. stav 2. tačka 16. Kodeksa ponašanja kod tuženog). Tužiocu se osporenim rešenjem stavlja na teret da je dana 26.02.2013. godine rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Policijske uprave ..., Odeljenje saobraćajne policije, Odseka za vođenje prekršajnog postupka UPP od 26.02.2013. godine, kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 60.000,00 dinara i obavezan da plati troškove postupka u iznosu od 1.000,00 dinara, zbog toga što je, u periodu od 12.04.2012. do 16.04.2012. godine, propustio da produži važenje vozačke dozvole koja je istekla 11.04.2012. godine, pa je u navedenom periodu obavljao poslove vozača autobusa sa isteklim važenjem vozačke dozvole, na koji način je tuženom namerno pričinio štetu u naznačenom iznosu. Osporenom rešenju je prethodilo upozorenje tuženog broj ... od 06.03.2013. godine, u kome je naveden osnov za davanje otkaza, činjenice i dokazi koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz utovora o radu, na koje navode iz upozorenja se tužilac izjasnio dana 20.03.2013. godine. Za činjenicu da tužilac nije produžio važenje vozačke dozvole, a da je uprkos tome nastavio da obavlja poslove vozača autobusa u periodu od 12.04.2012. do 16.04.2012. godine, tuženi je saznao 27.06.2012. godine, kada je u prostorijama preduzeća izvršena kontrola tahografskih uložaka i putnih naloga od strane saobraćajne policije PU ... .

Prvostepeni sud je, na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio rešenje tuženog kao nezakonito, sa obrazloženjem da tuženi nije u smislu odredbe člana 184. stav 1. Zakona o radu mogao da da otkaz ugovora o radu u vezi sa članom 179. stav 1, 2, 3, 5. i 6. istog zakona jer su protekli rokovi (subjektivni rok i objektivni rok zastarelosti) u kojim je tuženi mogao da otkaže ugovor o radu.

Žalbeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog, prihvatio stanovište prvostepenog suda.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova.

Odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu, („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je, između ostalog, da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 2. i 3. istog zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Tokom postupka je nesumnjivo utvrđeno da je tuženi za radnje tužioca koje su predstavljale osnov za davanje otkaza saznao 27.06.2012. godine, a osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu doneo je 04.04.2013. godine.

U konkretnom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je 28.09.2012. godine protekao subjektivni rok od tri meseca u kome je tuženi shodno odredbi člana 184. stav 1. Zakona o radu tužiocu mogao dati otkaz ugovora o radu. Navedeni rok je prekluzivan, a njegovim protekom, nastupila je zastarelost povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline zbog kojih je tužiocu otkazan ugovor o radu, pa su stoga ispravno postupili nižestepeni sudovi kada su osporeno rešenje poništili kao nezakonito.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je osporeno rešenje doneto pre nastupanja zastarelosti pokretanja i vođenja postupka za davanje otkaza tužiocu, budući da je tuženi za štetu koju mu je svojim radnjama tužilac pričinio saznao dana 08.03.2013. godine, kada je platio novčanu kaznu određenu rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova.

Novčana kazna predstavlja samo posledicu radnje koju je tužilac preduzeo u periodu od 12.04.2012. do 16.04.2012. godine i koja predstavlja osnov za davanje otkaza, te kao takva nije od uticaja na nastupanje i računanje roka zastarelosti otkaznog razloga. Za nastupanje i računanje roka zasarelosti merodavno je jedino vreme kada je radnja, koja predstavlja povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline, preduzeta ili kada je zaposleni bio dužan da je preduzme, bez obzira kada je posledica takvih radnji nastupila.

Revizijskim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude. Navodi revizije su već isticani u sprovedenom postupku i, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, detaljno i pravilno su ocenjeni u pobijanoj odluci.

Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog i odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić