Protivna stranka je dostavila spise predmeta bez odgovora na zahtev.

Vrhovni kasacioni sud je o zahtevu odlučivao u ponovnom postupku, povodom Odluke Ustavnog suda Už-733/16 od 11.05.2018. godine, kojom je usvojena ustavna žalba tužilaca i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 218/15 od 19.11.2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp 218/15 od 19.11.2015. godine i određeno je da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda 23 U 16667/14 od 22.01.2015. godine. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 218/15 od 19.11.2015. godine odbijen je zahtev tužilaca za preispitivanje tužbom osporene presude Upravnog suda.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, tuženi organ je osporenim zaključkom pravilno našao da tužioci uz podneti zahtev nisu podneli izvod iz matične knjige rođenih, odnosno umrlih, kao i druge dokaze na osnovnu kojih se mogu nesumnjivo utvrditi traženi podaci, niti obavezne dokaze iz člana 42. stav 4. tačka 4. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to za podatke iz stava 3. tačka 6. tog člana, izvod iz matične knjige, rešenje o nasleđivanju, izvod iz registra pravnih lica, odnosno drugi dokaz na osnovu kojeg se može nesumnjivo utvrditi pravna veza podnosilaca zahteva sa bivšim vlasnikom, zbog čega je pravilno odbacio zahtev tužilaca kao neuredan, primenom odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude saglasno Odluci Ustavnog suda Už- 733/16 od 11.05.2018. godine, koja je opšteobavezujuća prema odredbama člana 166. Ustava Republike Srbije (''Službeni glasnik RS'' 98/2006) i člana 7. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'' 109/2007, 99/2011, 18/2013-odluka US, 103/2015 i 40/2015-dr. zakon), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Upravni sud pobijanom presudom povredio pravila postupka na štetu podnosilaca zahteva povredom prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, između ostalog, garantuje ''pravo na pristup sudu'', pri čemu ovo pravo nije apsolutno pravo – ono može biti predmet ograničenja, ali ne može da se ograniči ili umanji pristup pojedinca na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. godine, Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28). Sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Kako je zaključkom tuženog organa odbačen zahtev tužilaca za vraćanje imovine, kao neuredan, jer nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 42. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, s obzirom na to, da uz zahtev nisu dostavili ispravu o podržavljenju imovine, po shvatanju Ustavnog suda, koje u svemu prihvata i ovaj sud, odbacivanje zahteva, kao neurednog, ne može nastupiti ukoliko podnosioci zahteva prethodno nisu pozvani da zahtev dopune na određen način i u određenom roku, uz upozorenje da će, u protivnom, njihov zahtev biti odbačen, saglasno članu 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Pravo na pristup sudu, kao segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva i to da nadležni upravni organ omogući licu o čijem pravu raspravlja da iznese sve činjenice i dokaze na kojima zasniva zahtev, pri čemu organ ne sme dozvoliti da neznanje i neukost tog lica bude na štetu prava koje mu po zakonu pripada. Po oceni Ustavnog suda, koju prihvata i ovaj sud, upravni organi su dužni da postupaju po Zakonu o opštem upravnom postupku kada u upravnim stvarima rešavaju o pravima ili obavezama nekog lica, pri čemu se strankama mora omogućiti da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese tako što će organ pozvati podnosioce zahteva da otklone nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti im rok da to učine uz upozorenje da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupe po nalogu organa.

Neosnovani su navodi zahteva kojima se ukazuje na to, da je presuda Upravnog suda doneta suprotno članu 33. Zakona o upravnim sporovima jer je obavezno trebalo održati raspravu, s obzirom na to, da se u konkretnom slučaju ne radi o upravnom postupku sa dve ili više stranaka u kojima se obavezno održava rasprava.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u dispozitivu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu, koji je dužan da podnosioce zahteva pozove da zahtev dopune u određenom roku, uz upozorenje da će, u protivnom, njihov zahtev biti odbačen.

Imajući u vidu navedeno, razlozi obrazloženja pobijane presude i zaključka tuženog organa se ne mogu prihvatiti, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u dispozitivu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu koji je dužan da otkloni povrede postupka na koje mu je ukazano ovom presudom.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 14.06.2018. godine, Uzp1 6/2018

Zapisničar                                                                                                                  Predsednik veća – sudija

Vesna Mraković,s.r.                                                                                                Mirjana Ivić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić