Kzz 103/2013

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Kzz 103/2013
02.10.2013. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Predraga Gligorijevića, Ljubice Knežević-Tomašev, Veska Krstajića i Biljane Sinanović, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Medenicom kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog P.G., zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz 635/12 od 27.08.2013. godine, podnetom protiv pravnosnažnog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž1 441/13 od 18.03.2013. godine, u sednici veća održanoj dana 02. oktobra 2013. godine, jednoglasno, doneo je

 

P R E S U D U

USVAJA SE zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužica Ktz 635/12 od 27.08.2013. godine, kao osnovan, i utvrđuje da su pravnosnažnim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 441/13 od 18.03.2013. godine u korist okrivljenog P.G. učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. i iz čl. 368. stav 2. ZKP u vezi sa odredbama člana 390. stav 1. u vezi sa čl. 349. tačka 2. i čl. 221. tačka 6. te čl. 61. stav 2. i 64. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 58/04...76/10).

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu K 492/12 od 23.11.2012. godine, okr. P.G. je na osnovu odredbe člana 355. tačka 2. ZKP oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 1. KZ, po optužnom predlogu oštećenog kao tužioca G.M. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 441/13 od 18.03.2013. godine, povodom žalbe punomoćnika oštećenog kao tužioca a po službenoj dužnosti, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Šapcu K 492/12 od 23.11.2012. godine, a optužni predlog oštećenog kao tužioca, podnet preko punomoćnika, odbačen je na osnovu odredbe člana 390. stav 1. u vezi sa članom 349. tačka 2. ZKP. Protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž1 441/13 od 18.03.2013. godine, Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz 635/12 od 27.08.2013. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. i stav 2. ZKP u vezi sa članom 390. stav 1. u vezi sa članom 349. tačka 2. i članom 221. tačka 6. te članom 61. stav 2. i članom 64. stav 1. ZKP („Sl. glasnik RS“, broj 58/04...76/10), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, te da je pobijanim rešenjem povređen zakon u korist okrivljenog P.G. Kako je dana 01.10.2013. godine počeo da se primenjuje novi Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...32/13), to je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP u odsustvu Republičkog javnog tužioca i okrivljenog P.G., nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke.

Imajući u vidu odredbe člana 604. sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...32/13), kojima je propisano da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 58/04 ...76/10), to je Vrhovni kasacioni sud u smislu citirane zakonske odredbe ispitao zakonitost pobijanog rešenja prema Zakoniku o krivičnom postupku koji je važio u vreme donošenja rešenja.

Nakon razmatranja spisa predmeta, te pobijanog rešenja protiv kog je zahtev podnet, a po oceni navoda i predloga u zahtevu ovaj sud je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11 i člana 368. stav 2. ZKP („Sl. glasnik RS“, 58/04 ....76/10), obzirom da u pobijanom rešenju nije izneo jasne i argumentovane razloge za svoj stav o odbačaju optužnog predloga oštećenog kao tužioca, protiv okrivljenog P.G., zbog krivičnog dela davanja lažnog iskaza iz člana 335. stav 1. KZ.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž1 441/13 od 18.03.2013. godine odbacio optužni predlog oštećenog kao tužioca, podnet protiv okrivljenog P.G., zbog krivičnog dela iz člana 335. stav 1. KZ, i to na osnovu odredbe člana 390. stav 1. u vezi sa članom 349. tačka 2. ZKP.

Obrazlažući svoju odluku, Apelacioni sud u Beogradu je u pobijanom rešenju naveo da krivično delo davanje lažnog iskaza pripada grupi krivičnih dela čiji je zaštitni objekat pravosuđe, te da je jedini ovlašćeni tužilac za gonjenje ovih krivičnih dela javni tužilac, a ne i oštećeni, pri čemu za ovakav svoj stav – da neko lice ne može biti oštećeno izvršenjem ovog krivičnog dela, nije izneo nijedan razlog, na koji način je učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP i člana 368. stav 2. ZKP („Sl. glasnik RS“, 58/04 ....76/10).

Nije sporno da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, pravilno utvrdio grupni zaštitni objekt za krivično delo davanja lažnog iskaza iz člana 335. KZ, zaključujući da pripada grupi krivičnih dela protiv pravosuđa.

Međutim, prilikom određivanja pojma oštećenog, nije imao u vidu i individualni zaštitni objekt za ovo krivično delo, a to su lična i imovinska prava fizičkih lica koja su vršenjem krivičnog dela povređena ili ugrožena, te je stoga prvostepeni sud povredio zakon po pitanju da li postoji ovlašćeni tužilac, obzirom da oštećeni ima pravni interes za vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog. Naime, odredbom člana 221. tačka 6. ZKP („Sl. glasnik RS“, broj 58/04 ...76/10), koji se primenjivao u vreme donošenja pobijanog rešenja, propisano je da je oštećeno lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo.

Iz spisa predmeta utvrđuje se da je optužnim predlogom oštećenog kao tužioca okrivljenom P.G. stavljeno na teret da je dao lažan iskaz u parnici za naknadu štete po tužbi oštećenog kao tužioca G.M. za naknadu štete, u kom postupku je ključni dokaz trebalo da bude upravo iskaz okrivljenog P.G., koji je svedočio protivno navodima tužbe oštećenog kao tužioca, a na osnovu kog iskaza je doneta presuda kojom je tužbeni zahtev oštećenog kao tužioca odbijen.

Obzirom na navode optužnog predloga, očigledno je da je oštećeni G.M. u smislu odredbe člana 221. stav 6. ZKP, predstavljao lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, te je samim tim predstavljao ovlašćeno lice za podnošenje krivične prijave nadležnom javnom tužiocu za krivično delo davanje lažnog iskaza protiv okrivljenog, što je i učinio. Kako je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu i o tome obavestio oštećenog, to je oštećeni imao pravo i da u smislu odredbe člana 61. stav 2. ZKP preduzme krivično gonjenje protiv okrivljenog i da ostvaruje svoja prava u skladu sa odredbom člana 64. ZKP, kojima je propisano da oštećeni kao tužilac ima ista prava kao i javni tužilac, osim onih koja mu pripadaju kao državnom organu, dakle, imao je pravo da preduzme – nastavi gonjenje protiv okrivljenog u roku od 8 dana od dana prijema obaveštenja o odbačaju krivične prijave protiv okrivljenog. Stoga je, po oceni ovoga suda, neprihvatljiv stav iznet u rešenju Apelacionog suda u Beogradu Kž1 441/13 od 18.03.2013. godine – da pravo na krivično gonjenje za ovo krivično delo ekskluzivno pripada javnom tužiocu, a ne i oštećenom kao tužiocu, te da je postupak protiv okrivljenog vođen bez zahteva ovlašćenog tužioca, i da stoga treba odbaciti optužni predlog oštećenog kao tužioca na osnovu odredbe člana 390. stav 1. u vezi sa članom 349. tačka 2. ZKP. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, u pobijanom rešenju pogrešno primenio odredbe člana 390. stav 1. u vezi sa članom 349. tačka 2. ZKP, kao i odredbe člana 221. tačka 6. u vezi sa članom 61. stav 2. i 64. stav 1. ZKP („Sl. glasnik RS“, broj 58/04...76/10), kojima je propisano koja lica imaju status oštećenog, kao i ovlašćenja oštećenog prilikom zastupanja optužbe.

Pogrešna primena napred navedenih odredaba je, nadalje dovela do bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 2. ZKP, jer je njihova pogrešna primena bila od uticaja na zakonito i pravilno donošenje odluke u drugostepenom postupku, što se osnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca.

Stoga je ovaj sud ocenio osnovanim navode zahteva za zaštitu zakonitosti da su pobijanim pravnosnažnim rešenjem učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP, člana 368. stav 2. ZKP, a u vezi sa članovima 390. stav 1, 349. tačka 2, i 221. tačka 6. u vezi sa članom 61. stav 2. i 64. stav 1. ZKP („Sl. glasnik RS“, broj 58/04 ...76/10) i utvrdio da je pobijanim rešenjem povređen zakon u korist okrivljenog P.G. Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 21. stav 5. u vezi sa članom 492. stav 1. tačka 3. i članom 493. ZKP („Sl. glasnik RS“, 72/11...32/13), doneta je odluka kao u izreci.

 

Zapisničar – savetnik,                                                                                                      Predsednik veća-sudija,
Snežana Medenica,s.r.                                                                                                           Nevenka Važić,s.r.