Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog AA, advokat Predrag Tomović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude ili samo odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku i okrivljenog oslobodi od optužbe na osnovu člana 423. stav 1. tačka 1) ZKP ili pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak ili ukine samo drugostepenu odluku i predmet vrati Višem sudu u Nišu na ponovni postupak po žalbi okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koja je opšteg karaktera i formalno označava povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, ali se iz obrazloženja zahteva može zaključiti da je isti podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Ovo, imajući u vidu da se u zahtevu navodi da je od strane nižestepenih sudova povređen zakon, a koja povreda se sastoji u tome da su sudovi primenili zakon koji nije mogao biti primenjen, jer napadnutim odlukama nižestepeni sudovi pravilno postavljaju pitanje da li se radnje za koje je okrivljeni oglašen krivim mogu podvesti pod neko drugo krivično delo u okviru krivičnih dela protiv privrede, predviđenih u sada važećem Krivičnom zakoniku, budući da je isti više puta menjan, te da kao blaži nalaze da okrivljenog treba oglasiti krivim za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) ZKP, jer je taj zakon povoljniji po okrivljenog. Po stavu odbrane nema pravnog kontinuiteta između krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim iz člana 238. stav 1. tačka 2) ZKP i krivičnog dela prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ. Naime, posledica krivičnog dela prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ je određena kao pribavljanje protivpravne imovinske koristi sebi ili drugom, što bi značilo fizičkom, a ne pravnom licu ili subjektu privrednog poslovanja ili preduzetniku. Obzirom na razliku u posledici krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi i krivičnog dela prevara u obavljanju privredne delatnosti, stav je odbrane da prekvalifikacija na to delo u konkretnom slučaju nije moguća, pa samim tim ni sledstvena primena ranije važećeg Krivičnog zakona kao blažeg i oglašavanjem okrivljenog krivim za krivično delo zlupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ.

Napred izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga, jer Vrhovni kasacioni sud nalazi da krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ nije dekriminalizovano donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 94/2016 od 24.11.2016. godine, sa stupanjem na snagu 01.03.2018. godine i izmenama u odnosu na ovo krivično delo), obzirom da su i pored određene razlike u zakonskom opisu, bitna obeležja tog krivičnog dela (u konkretnom slučaju i dalje je kažnjiv način izvršenja dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi oštećenog lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica organu upravljanja oštećenog preduzeća) sadržana u krivičnom delu prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 94/2016 od 24.11.2016. godine), čime je u ovom konkretnom slučaju zadržan pravni kontinuitet inkriminacije, a što su pravilno našli i nižestepeni sudovi u svojim odlukama.

Pri tome neosnovani su i navodi branioca kojim ukazuje da je posledica krivičnog dela prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ određena kao pribavljanje protivpravne imovinske koristi sebi ili drugom što bi značilo fizičkom, a ne pravnom licu ili subjektu privrednog poslovanja ili preduzetniku, a ovo iz razloga što branilac okrivljenog ne citira u potpunosti navedenu odredbu Krivičnog zakonika, a koja glasi: ko u obavljanju privredne delatnosti, u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da nešto učini ili ne učini na štetu imovine subjekta privrednog poslovanja za koje ili u kojem radi ili drugog pravnog lica kazniće se zatvorom od 6 meseci do 5 godina i novčanom kaznom (osnovni oblik stav 1. člana 223 KZ). Imajući u vidu navedeno, nesporno je da se posledica krivičnog dela iz člana 223. KZ sastoji u činjenju ili nečinjenju lica dovedenog u zabludu na štetu imovine u konkretnom slučaju drugog pravnog lica. Pri tome, deo člana 223. KZ koji branilac navodi u svom zahtevu za zaštitu zakonitosti ne predstavlja posledicu krivičnog dela prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ, već subjektivni element krivičnog dela, kod kojeg se osim umišljaja traži i namera da se dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi drugog lica sebi ili drugom pribavi neka protivpravna imovinska korist.

Pored iznetog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti se navodi i da su okrivljenom stavljene na teret radnje lažnog prikazivanja činjenice da kao odgovorno lice u jednom preduzeću nije upoznao odgovorno lice drugog oštećenog preduzeća sa kojim zaključuje ugovor o prenosu vlasništva na spornim stanovima da su ti stanovi opterećeni hipotekom u korist ... banke, te da se po stavu odbrane ne radi ni o jednoj od dve situacije i dve posledice, koje se ostvaruju tim radnjama u slučaju krivičnog dela iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ. Okrivljeni je prema činjeničnom opisu u izreci pobijane prvostepene presude i utvrđenom činjeničnom stanju lažnim prikazivanjem činjenica da izmiruje dug prenosom svojine na spornim stanovima, bez tereta dug i izmirio, te se u konkretnom slučaju, po stavu odbrane, ne može raditi o pravnoj kvalifikaciji iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ, nego jedino o pravnoj kvalifikaciji iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, a ovo stoga jer inkriminisane radnje okrivljenog predstavljaju „na drugi način“ grubu povredu ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom, a koja radnja je propisana kao radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ.

Napred navedene navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, obzirom da iz činjeničnog opisa izreke prvostepene presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ za koje je okrivljnei pravnosnažno oglašen krivim i osuđen. U izreci presude stoji da je okrivljeni u vreme, i na mestu bliže opredeljenim u izreci, kao odgovorno lice direktor PD „BB“ d.o.o. ... u uračunljivom stanju u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za navedeno pravno lice u iznosu od 4.012.020,30 dinara prikrivanjem činjenica doveo u zabludu organe upravljanja u oštećenom preduzeću „VV“ d.o.o. ..., prilikom donošenja odluka o poslovima upravljanja, najpre dogovorio sve uslove, a zatim i zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dva stana, ... pri tom je prikrio činjenicu da je na navedenim stanovima upisana hipoteka u korist ... banke AD ... .... pri tome je bio svestan svih obeležja i zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenja.

Shodno iznetom, a imajući u vidu radnje koje su okrivljenom stavljene na teret i za koje je oglašen krivim, proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ (jer je prikrivanjem činjenica doveo u zabludu organe upravljanja u drugom oštećenom preduzeću), a ne da je na drugi način grubo povredio ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom (član 238. stav 1. tačka 4) KZ).

Pored navedenog, a imajući u vidu zaprećenu kaznu za krivično delo prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ, koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda i krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, to je očigledno da je za okrivljenog blaži ranije važeći Krivični zakonik, pa je samim tim blaža i pravna kvalifikacija radnji okrivljenog kao krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ, a kako je pravilno nižestepeni sud i kvalifikovao radnje okrivljenog.

Sledom iznetog, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u preostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da je hipoteka upisana 11.11.2008. godine u Zemljišno knjižnom odeljenju Osnovnog suda u Nišu, a da je kasnije brisana, te je naknadno na osnovu založne izjave okrivljneog upisana nova u korist iste banke po ugovoru o restrukturiranju koja je ova banka zaključila sa drugim preduzećem, a da su nižestepeni sudovi zaključili da sticalac nije postao vlasnik ovih stanova, obirom da su isti bili opterećeni navedenom hipotekom, da predmet pod hipotekom jeste u prometu i da na istom može, a na način kako je to uradio okrivljeni, biti preneta svojina drugom licu, s tim što u tom slučaju hipoteka kao teret ostaje i nije ugroženo pravo hipotekarnog poverioca da svoje potraživanje namiri prodajom predmeta pod hipotekom, pozivajući se na odredbe Zakona o hipoteci... čime u suštini osporava pogrešno i nepotpuno utvrđeno stanje od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da branilac okrivljenog nižestepene presude pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a što ne predstavlja zakonski razlog, zbog koga je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Predraga Tomovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci presude odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Irina Ristić,s.r.                                                                                                         Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić