Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Vladimir Horovic, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i tačka 9) i člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine obe pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje u prvostepenom postupku ili da ukine samo drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje, da Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 488. stav 2. ZKP, obavesti branioca okrivljenog o sednici veća tog suda i da u smislu člana 488. stav 3. ZKP, odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se za krivično delo koje je predmet optužbe – nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ u vezi člana 179. stav 1. KZ, gonjenje preduzima od strane javnog tužioca po predlogu, tako da oštećeni sve do pravnosnažnosti presude može odustati od gonjenja – povlačenjem predloga, nakon čega javni tužilac više nije ovlašćeni tužilac. U vezi sa tim branilac u zahtevu dalje navodi da je veće Višeg suda u Somboru, pozvalo oštećenog na javnu sednicu koji na istu nije došao, niti je opravdao svoj izostanak, te se nije izjasnio da li ostaje kod predloga za krivično gonjenje, pa samim tim, prema stavu branioca, nije postojalo ovlašćenje javnog tužioca za gonjenje od strane oštećenog, čime je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela – dana 15.06.2014. godine, bila je na snazi odredba člana 186. Krivičnog zakonika, prema kojoj se krivično gonjenje za krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ, preduzima po predlogu, koja odredba je brisana članom 18. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br.04/2016 od 24.11.2016. godine), koji je stupio na snagu 01.06.2017. godine.

Iz spisa predmeta proizlazi da je zakonski zastupnik maloletnog oštećenog BB, majka VV, dana 14.07.2014. godine, Višem javnom tužilaštvu u Somboru podnela krivičnu prijavu protiv okrivljenog AA, zbog predmetnog događaja, tako da je podnošenjem krivične prijave zakonskog zastupnika mal. oštećenog bio ispunjen uslov za gonjenje okrivljenog za krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 179. stav 1. KZ, koji se tiče postojanja predloga oštećenog u smislu tada važećeg člana 186. KZ.

Pored toga, iz zapisnika o glavnom pretresu od 08.07.2016. godine, proizlazi da je oštećenom BB od strane Osnovnog suda u Somboru, predočeno da, pošto je postao punoletan, ima pravo da se izjasni da li ostaje kod predloga za krivično gonjenje koje su podneli njegovi roditelji dok je bio maloletan i da je oštećeni izjavio da ostaje kod takvog predloga.

Kako se krivično gonjenje za krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 179. stav 1. KZ, preduzima po službenoj dužnosti od strane nadležnog javnog tužioca po predlogu oštećenog, koji je u konkretnom slučaju postojao, to je, po nalaženju ovoga suda, Osnovni javni tužilac u Somboru bio ovlašćeni tužilac za krivično gonjenje okrivljenog za navedeno krivično delo.

Sledstveno iznetom, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivenog ukazuje da je sud povredio odredbu krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca i da je time na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe da je pobijanom pravnosnažnom presudom prekoračena optužba, i da je time učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, sa obrazloženjem da je Osnovni javni tužilac u Somboru u činjeničnom opisu krivičnog dela u izmenjenom optužnom predlogu od 16.01.2019. godine (na drugoj strani), naveo da je „maloletni oštećeni bio lice koje nije bilo sposobno da pruži trenutan fizički otpor“, dok je sud u izreci presude naveo da je „maloletni oštećeni bio lice koje nije bilo sposobno „da pruži fizički otpor“. Stoga je sud, izostavljanjem bitnog elementa dela – reči „trenutan“ iz izreke presude prekoračio optužbu, tako što je u izreci presude utvrdio da se ne radi o trenutnom fizičkom otporu, nego o sposobnosti za pružanje fizičkog otpora, koji činjenični opis dela je nepovoljniji za okrivljenog u odnosu na onaj iz optužbe.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovog suda, izostavljanjem reči „trenutan“ iz činjeničnog opisa dela, datog u izreci presude i to u delu gde su označene činjenice i okolnosti koje se odnose na sposobnost maloletnog oštećenog da pruži otpor, suštinski nije izmenjena radnja izvršenja dela, niti je okrivljeni oglašen krivim za neku novu radnju i veću kriminalnu količinu od one koja mu je optužbom bila stavljena na teret, već je na navedeni način samo preciznije, a na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog na osnovu dokaza izvedenih na glavnom pretresu, opredeljena radnja pružanja otpora maloletnog oštećenog, koja je inače u samom izmenjenom optužnom aktu identično opisana u činjeničnom opisu radnje izvršenja dela (prva strana od šestog do dvanaestog reda), bez reči „trenutan“.

Sledstveno iznetom, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog prekoračena optužba i da je time na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, navodima da radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude ne sadrže bitan element krivičnog dela iz člana 179. stav 1. KZ –da je okrivljeni znao da je oštećeni lice nesposobno za otpor, tako da opisano delo nije krivično delo. Prema navodima zahteva u izreci presude je označeno da oštećeni nije bio sposoban da pruži „fizički otpor“, što nije bitan element krivičnog dela iz člana 179. stav 1. KZ, koji kao zakonsko obeležje dela predviđa nesposobnost oštećenog za pružanje otpora, a ne samo fizičkog otpora, a još manje „trenutnog fizičkog otpora“. U vezi sa tim branilac u zahtevu ukazuje i to da se u spisima predmeta nalazi nalaz i mišljenje Kabineta za sudsku psihijatriju, Klinike za psihijatriju KC Vojvodina od 10.08.2018. godine, u kojem je iznet zaključak da „oštećeni nije bio nemoćan da pruži fizički otpor“, ali da nižestepeni sudovi nasuprot ovom izvedenom dokazu utvrđuju odlučnu činjenicu - da je oštećeni lice koje nije bilo sposobno da pruži otpor. Branilac u zahtevu ističe i to da u konkretnom slučaju nije utvrđena ni uračunljivost kao bitan element krivičnog dela.

Iznete navode zahteva, kojima se u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, jer je u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude označeno da je okrivljeni „....bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, radi zadovoljenja svog polnog nagona izvršio nedozvoljenu polnu radnju nad maloletnim oštećenim BB iskoristivši bliže opisana stanja zbog kojih je oštećeni bio lice koje nije sposobno za fizički otpor...“iz kog činjeničnog opisa proizlaze sve činjenice i okolnosti koje se tiču subjektivnog odnosa okrivljenog prema izvršenom delu i to da je okrivljeni bio uračunljiv, svestan zabranjenosti svoga dela kao i da je postupao sa direktnim umišljajem koji je obuhvatao svest o psihičkom stanju maloletnog oštećenog i njegovoj nesposobnosti da pruži otpor i da se nedozvoljena polna radnja nad maloletnim oštećenim vrši korišćenjem opisanih stanja, koja su prouzrkovala nesposobnost oštećenog da okrivljenom pruži otpor.

Po oceni ovog suda, to što se u činjeničnom opisu dela u izreci presude navodi da oštećeni nije bio lice sposobno za fizički otpor, nasuprot navodima zahteva, ne ukazuje da u radnjama okrivljenog nema zakonskih obeležja krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 179. stav 1. KZ, jer je pojam „otpor“ kao zakonsko obeležje dela iz člana 179. stav 1. KZ, širi pojam koji obuhvata različite oblike otpora, među njima i fizički otpor, što je i navedeno u izreci prvostepene presude.

Kada je u pitanju uračunljivost ona se uvek pretpostavlja, a samo u sumnji utvrđuje, pa kako ista tokom postupka nije osporena, to nasuprot navodima zahteva, nije bilo neophodno utvrđivati je određivanjem odgovarajućeg veštačenja, pri čemu je kao što je napred navedeno u izreci presude označeno da je okrivljeni bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, dakle da je bio uračunljiv.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da izreka presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ u vezi člana 179. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivna, koja se tiču radnje izvršenja dela tako i subjektivna koja se odnose na psihički odnos okrivljenog prema izvršenom delu, zbog čega su ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva branioca da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog AA, povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Što se tiče navoda zahteva kojima se osporava ocena suda, nalaza i mišljenja veštaka Kabineta za sudsku psihijatriju Klinike za psihijatriju KC Vojvodina od 10.08.2018. godine, u sklopu ocene sa ostalim izvedenim dokazima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se istima osporava činjenično stanje utvrđeno u pobijanoj pravnosnažnoj presudi, što u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nije razlog zbog kojeg se presuda može preispitati po ovom vanrednom pravnom leku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                            Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović                                                                                                   Bata Cvetković

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić