Istom presudom okrivljena je obavezana da plati sudu na ime troškova krivičnog postupka iznos od 156.303,00 dinara i na ime paušala iznos od 12.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Oštećeni M.B., A.B., M.M., D.V., M.N. i I.G. su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-482/16 od 08.04.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Kruševcu i branioca okrivljene V.S.T. – advokata M.Đ. i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Kruševcu 5K.br.648/15 od 26.01.2016. godine.

Branilac okrivljene V.S.T. - advokat M.Đ. je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu 5K.br.648/15 od 26.01.2016. godine, a iz sadržine zahteva očigledno je da se pobijaju obe pravnosnažne presude, i to zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, te iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, sa predogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pravnosnažnu presudu Osnovnog suda u Kruševcu 5K.br.648/15 od 26.01.2016. godine i predmet vrati na ponovno suđenje, uz naredbu da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem, kao i da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP).

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je sud bio u obavezi da shodno članu 422. tačka 3) ZKP prema okrivljenoj V.S.T. odbije optužbu za krivično delo pronevera iz člana 364. stav 1. KZ i krivično delo posluga iz člana 365. KZ, koja su okrivljenoj stavljena na teret izmenjenom i preciziranom optužnicom Osnovnog javnog tužioca u Kruševcu Kt.br.2364/10 od 30.04.2014. godine. Ovo stoga što je za ova krivična dela, čiji činjenični opisi su u osnovnoj i izmenjenoj optužnici potpuno različiti pa se po mišljenju odbrane radi o sasvim drugim krivičnim delima, danom podnošenja izmenjene optužnice nastupila zastarelost krivičnog gonjenja shodno članu 103. tačka 5) KZ (relativna zastarelost krivičnog gonjenja).

Izneti navodi zahteva se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 104. stav 1. KZ propisano je da zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kada je krivično delo izvršeno. Stavom 3. istog člana propisano je da se zastarelost prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, a stavom 5. istog člana je propisano da svakim prekidom zastarelost počinje ponovo da teče.

Prema stanju u spisima predmeta protiv okrivljene V.S.T. je od strane Opštinskog javnog tužioca u Varvarinu dana 17.12.2007. godine podignuta optužnica KT.br.216/07 i okrivljenoj je pod tačkom 1. optužnice stavljeno na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. KZ i krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koja krivična dela je zaprećena maksimalna kazna zatvora do 5 godina. Nakon podizanja optužnice zakazivani su glavni pretresi, od čega je 6 održano (dana 24.08.2009. godine, 30.10.2009. godine, 26.05.2011. godine, 07.06.2012. godine, 15.08.2012. godine i 24.08.2012. godine), a 8 neodržano (dana 20.12.2011. godine, 20.03.2012. godine, 29.10.2012. godine, 29.01.2013. godine, 11.04.2013. godine, 09.07.2013. godine, 10.10.2013. godine i 31.03.2014. godine). Izmenjenom i preciziranom optužnicom Osnovnog javnog tužioca u Kruševcu Kt.br.2364/10 od 30.04.2014. godine okrivljenoj je pod tačkom 1. optužnice stavljeno na teret krivično delo pronevera iz člana 364. stav 1. KZ, krivično delo posluga iz člana 365. KZ i produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koja krivična dela je zaprećena maksimalna kazna zatvora do 5 godina. Okrivljena je radnje zbog kojih je oglašena krivom pravnosnažnom presudom, i to krivično delo pronevera iz člana 364. stav 1. KZ učinila u toku 2007. godine, a krivično delo posluga iz člana 365. KZ u periodu od 13.07.2007. godine do 23.07.2007. godine.

Kada se na glavnom pretresu ili u žalbenom postupku izmeni pravna kvalifikacija krivičnog dela (sa teže na lakšu i obrnuto) smatra se da su sve ranije, od strane ovlašćenog lica preduzete procesne radnje radi krivičnog gonjenja istog učinioca, prekidale zastarevanje krivičnog gonjenja i u odnosu na krivično delo po izmenjenoj pravnoj kvalifikaciji, ukoliko se krivično delo odnosi na isti krivično-pravni događaj.

Imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da su od podizanja optužnice protiv okrivljene dana 17.12.2007. godine pa do izmene optužnog akta od strane nadležnog javnog tužioca dana 30.04.2014. godine preduzimane procesne radnje radi otkrivanja i gonjenja okrivljene zbog učinjenih krivičnih dela, a koje procesne radnje su prekidale zastarelost krivičnog gonjenja (kako u odnosu na krivična dela po prvobitnoj, tako i u odnosu na krivična dela po izmenjenoj pravnoj kvalifikaciji), te da je svakim prekidom zastarelost počinjala ponovo da teče, to, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, izmena optužnog akta od strane nadležnog javnog tužioca, u konkretnom slučaju Osnovnog javnog tužioca u Kruševcu dana 30.04.2014. godine (u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikacije krivičnih dela), a što je javni tužilac bio ovlašćen da učini u smislu člana 409. stav 1. ZKP, nije od uticaja za ocenu nastupanja relativne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljene u konkretnom slučaju, već je navedenom procesnom radnjom samo još jednom prekinuta zastarelost krivičnog gonjenja, jer se radi o istom krivično-pravnom događaju.

Naime, u konkretnom slučaju postoji istovetnost osnovnog događaja opisanog u ranijem i novom optuženju, obzirom da je samo preciziran činjenični opis krivičnih dela i kod krivičnog dela pronevera iz člana 364. stav 1. KZ su iz opisa izostavljena dvojica oštećenih lica, čime nije izmenjen identitet optužnog akta. Shodno članu 409. stav 1. ZKP, javni tužilac može da vrši izmene činjeničnog opisa krivičnog dela tokom krivičnog postupka i to sve do završetka glavnog pretresa i to tako što optužni akt može biti izmenjen izostavljanjem, dodavanjem i promenom određenih činjeničnih navoda, kao i promenom pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Sledstveno svemu navedenom, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene da je nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo pronevera iz člana 364. stav 1. KZ i krivično delo posluga iz člana 365. KZ, te da je oglašavanjem krivom okrivljene V.S.T. zbog ovih krivičnih dela učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na njenu štetu.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljene u ostalom delu zahteva navodi da se u radnjama okrivljene, bliže opisanim u stavu II izreke prvostepene presude, ne stiču bitna obeležja produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. KZ, već da se radi isključivo o građanskopravnim odnosima, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenoj. Međutim, obrazlažući navedenu povredu, branilac okrivljene zapravo osporava činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnim presudama i polemiše sa ocenom dokaza datom od strane suda, isticanjem da iz izvedenih dokaza proizilazi da se radi o zelenaškim poslovima i da su oštećeni svojom inicijativom i iz drugih motiva i razloga (ugovaranje zelenaške kamate i sticanje nezakonite zarade po tom osnovu) davali novac na „zajam“ okrivljenoj, a ne zato što ih je ona dovodila u zabludu nekakvim lažnim prikazivanjem činjenica, kao i da sud nije na pouzdan način utvrdio koliki su stvarni iznosi duga okrivljene prema oštećenima, koliki su iznosi dogovorene kamate, osnov duga, vreme vraćanja duga i druge bitne okolnosti. Sve napred navedeno, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u bitnom predstavlja osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu dokaza u pravnosnažnim odlukama.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog, dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5) ZKP, na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP).

Imajući u vidu da branilac okrivljene u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, a da suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenoj i njenom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u ovom delu ocenio nedozvoljenim i odbacio ga.

Pored toga, branilac okrivljene u zahtevu ukazuje i na povredu prava okrivljene na pravično suđenje koje je zajemčeno Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, isticanjem da je okrivljena za istu stvar i po istom osnovu obavezana prema oštećenima M.M. i I.G. i parničnim presudama i pobijanom krivičnom presudom i to na različite novčane iznose.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene nema propisan sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu zahtev odbacio.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene V.S.T. - advokata M.Đ., Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljene u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                     Nevenka Važić,s.r.