Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog AA, adv. Aleksandra Stanisavljević, podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili pak iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, adv. Aleksandre Stanisavljević je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, adv. Aleksandra Stanisavljević, u zahtevu navodi da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9), tj. da je prekoračena optužnica, na taj način što je sud „u činjeničnom opisu radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela datog u izreci pravnosnažne presude dodao subjektivan elemenat bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. KZ, a bez kog elementa saglasno članu 14. KZ nema krivičnog dela“ a u vezi sa tim i da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim ne može predstavljati krivično delo jer nema elemenata krivice, na koji način je učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

Prema odredbi člana 14. stav 1. KZ, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno.

Odredbom člana 22. stav 1. KZ propisano je da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Krivično delo učinjeno je kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kada je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Primenom napred navedenih zakonskih odredbi KZ na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da delo opisano u izreci pravnosnažne presude sadrži opšte elemente krivičnog dela iz člana 14. stav 1. KZ, pa i krivicu kao subjektivni element krivičnog dela u pitanju, a čije postojanje se zahtevom osporava, odnosno tvrdi da je u odnosu na taj element prekoračena optužnica, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

Ovo stoga što je privatnom tužbom okrivljenom stavljenom na teret da je krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ izvršio „sa umišljajem u stanju uračunljivosti“ za šta je i pravnosnažnom presudom oglašen krivim. To što u izreci pravnosnažne presude pored navedenog stoji i da je okrivljeni „bio svestan zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje“, a čega nema u privatnoj tužbi, predstavljalo bi prekoračenje optužbe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP samo u slučaju da u optužnom aktu uopšte nije navedeno subjektivno obeležje krivičnog dela tj. postupanje sa umišljajem, a što u konkretnoj situaciji nije slučaj. Kod krivičnog dela uvrede umišljaj na njegovo izvršenje sadrži svest o zabranjenosti dela i htenje za njegovo izvršenje, što znači da u konkretnom slučaju citiranjem zakonskog opisa umišljaja iz člana 22. KZ u pravnosnažnoj presudi čije je postojanje stavljeno na teret okrivljenom privatnom tužbom, nije prekoračena optužba, već je samo u optužnom aktu navedeni umišljaj na izvršenje krivičnog dela, zakonski definisan.

Prema tome pobijanim pravnosnažnim presudama, suprotno navodima zahteva, nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, pa je suprotne navode zahteva branioca Vrhovni kasacioni sud ocenio kao neosnovanim.

Takođe, neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, jer prema navodima zahteva pravnosnažnom presudom „nije obuhvaćen optuženi iz privatne tužbe koja nije izmenjena do završetka glavnog pretresa imajući u vidu da je AA okrivljen za izvršenje predmetnog krivičnog dela dok je privatna tužba podneta protiv AA1“, a sa razloga što postoji zahtev ovlašćenog tužioca, imajući u vidu da je privatna tužba ispravljena na glavnom pretresu održanom dana 12.04.2016. godine iz čega proizilazi da je privatna tužba podneta protiv okrivljenog AA, a ne protiv AA1 kako se neosnovano navodi u podnetom zahtevu.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog ističe da je odlukom o troškovima krivičnog postupka povređena odredba člana 261. stav 2. tačka 7) ZKP jer je okrivljeni obavezan da snosi troškove za sastav privatne tužbe iako privatnu tužbu nije sastavio advokat već privatni tužilac lično, kao i da je drugostepeni sud povredio odredbu člana 467. stav 1. ZKP, jer je bio dužan da o troškovima krivičnog postupka odlučuje samo po žalbi branioca u okviru osnova, dela i pravca pobijanja žalbom ali ne i na štetu žalioca.

Istaknuti navodi ocenjeni su kao neosnovani, jer suprotno navodima zahteva, privatnu tužbu sastavio je punomoćnik privatnog tužioca adv. Danijela Nastić, a troškovi sastava privatne tužbe, utvrđeni su u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, dok je drugostepeni sud po žalbi branioca okrivljenog koji je istakao da su troškovi krivičnog postupka previsoko odmereni, našao da je prvostepeni sud zaista iste nepravilno sabrao u većem iznosu (170.500,00 dinara a zbir iznosi 164.480,00 dinara), dakle odlučivao je u okviru osnova, dela i pravca pobijanja istaknutih u žalbi okrivljenog.

Obavezivanjem okrivljenog da snosi i troškove odgovora na žalbu protiv prvostepene presude punomoćnika privatnog tužioca, nije prekršena zabrana preinačenja na štetu okrivljenog, jer se ista ne primenjuje na odluku o troškovima krivičnog postupka.

Nalazeći iz iznetih razloga, da pobijanim pravnosnažnim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) i Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i člana 441. stav 4. ZKP, na koje se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Mila Ristić, s.r.                                                                                                                                Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić