- branilac okrivljenog Faruka Kadrića, advokat N.J., na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 437. tačka 1. u vezi člana 438. stav 1. tačka 7. u vezi člana 420. stav 1. ZKP i člana 437. tačka 1. u vezi člana 438. stav 1. tačka 9. i stav 2. tačka 1. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovnu odluku nadležnom sudu, ili da prvostepenu presudu u odnosu na okrivljenog Faruka Kadrića preinači u smislu navoda iz zahteva, da o sednici veća obavesti branioca okrivljenog, te da primenom člana 488. stav 3. ZKP, odloži izvršenje predmetne presude;

- branilac okrivljenog Dejana Ratkovića, advokat M.D., na osnovu člana

482. stav 1. u vezi člana 483. stav 3. ZKP, zbog zakonskih razloga iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, u vezi člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud donese presudu o usvajanju zahteva za zaštitu zakonitosti kojom će ukinuti pobijane presude i predmet u odnosu na okrivljenog Dejana Ratkovića, vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu, te da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do donošenja odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti;

- branilac okrivljenog Gorana Đorđevića, advokat Đ.T., na osnovu člana

483. ZKP, zbog povrede Zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 485. stav 4. u vezi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijanu presudu Apelacionog suda u Beogradu u delu odluke kojom se odbija kao neosnovana žalba i potvrđuje pobijana presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, u odnosu na okrivljenog Gorana Đorđevića i predmet vrati Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje po podnetoj žalbi, te da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP, odloži izvršenje pravnosnažne presude do konačne odluke po ovom zahtevu;

- branioci okrivljenog Miluna Milića, advokati D.M. i V.N., na osnovu

člana 482. i člana 483. ZKP, zbog povrede odredaba predviđenih članom 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 438. stav 1. ZKP i povrede odredaba iz člana 438. stav 1. tačka 7. i 9. člana 438. stav 2. tačka 1. i člana 439. tačka 2. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvajanjem zahteva u celini ukine pobijane presude, te da, u smislu člana 488. stav 3. ZKP, donese odluku o prekidu izvršenja pravnosnažne presude, i

- branilac okrivljenog Faruka Pejića, advokat M.K., na osnovu člana 482.

stav 1. u vezi člana 483. stav 3. ZKP, zbog zakonskih razloga iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, u vezi člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, kao i razloga iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvajanjem zahteva za zaštitu zakonitosti ukine pobijane presude i predmet u odnosu na okrivljenog Faruka Pejića vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu, te da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP, odredi da se odloži izvršenje pravnosnažne presude do donošenja odluke po predmetnom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Nakon što je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana

488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioce okrivljenih, jer je veće našlo da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, pa stoga nije ni prihvaćen predlog branioca okrivljenog Faruka Kadrića, advokata N.J., branioca okrivljenog Dejana Ratkovića, advokata M.D., branioca okrivljenog Gorana Đorđevića, advokata Đ.T., branilaca okrivljenog Miluna Milića, advokata D.M. i V.N. i branioca okrivljenog Faruka Pejića, advokata M.K., da u smislu člana 488. stav 2. ZKP, budu obavešteni o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, po oceni navoda u zahtevima, našao: Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani. Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog Faruka Kadrića da je navedenim pravnosnažnim presudama povređen zakon u smislu člana 438. stav 1. tačka 7. u vezi člana 420. stav 1. ZKP, jer je pobijanim presudama pravnosnažno osuđen u krivičnom postupku u kome, navodno, u odnosu na njega nije postojala optužba.

Naime, u zahtevu se navodi da je rešenjem K Po1 88/2010 od 13.09.2010.

godine, donetim na zapisniku o glavnom pretresu odlučeno da se razdvaja krivični postupak prema Faruku Kadriću zbog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ, produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ i krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3. i 1. a u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika po optužnici Specijalnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.S. 18/06 od 28.05.2007. godine. Nakon razdvajanja krivičnog postupka protiv okrivljenog Faruka Kadrića je vođen i pravnosnažno okončan krivični postupak bez optužnog akta. Međutim, iz spisa predmeta proizlazi da je optužnicom Specijalnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt S.18/06 od 28.05.2007. godine, okrivljenom Faruku Kadriću stavljeno na teret izvršenje jednog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ u vezi sa članom 61. KZ, u optužnici označenog II/3, zatim produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. st.2. i 1. KZ, u vezi sa članom 61. KZ, u optužnici označenog II/3 i II/7, te krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st.3. i 1. KZ, u vezi člana 34. KZ, u optužnici označenog II/7. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 broj 88/2010 od 13.09.2010. godine, razdvojen je krivični postupak, pored ostalih, prema okrivljenom Faruku Kadriću samo u odnosu na krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st.3. i 1. KZ, u vezi člana 34. KZ, u optužnici označenog II/7, na šta ukazuje i obrazloženje tog rešenja na strani 4, gde je navedeno: „Pored navedenog zasnivanje nadležnosti Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, isključivo zavisi od ispunjenosti uslova propisanih odredbama člana 2. i 3. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela, te kako u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani pomenutim odredbama, to ne može biti ni funkcionalne nadležnosti Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, za krivično-pravne radnje opisane u tački 7, stava 2, pomenute optužnice.“ Takođe, da su predmetni navodi branioca okrivljenog Faruka Kadrića neosnovani, ukazuje i rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K – Po1 broj 223/2010, Kv – Po1 br.1415/10 od 22.10.2010. godine kojim su spojeni krivični postupci Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, radi jedinstvenog vođenja krivičnih postupaka i donošenja jedne odluke u krivičnim predmetima K Po1 br.88/2010, između ostalih, protiv okrivljenog Faruka Kadrića, zbog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ, u vezi člana 61. KZ i produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. stav 2. i 1. KZ i K Po1 br.223/2010 protiv Ivana Pupavca zbog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ u vezi člana 61. KZ i dr., krivičnih dela. Nakon spajanja krivični postupak je vođen pod brojem K Po1 br.88/2010. S obzirom na napred navedeno Vrhovni kasacioni sud nalazi da su predmetni navodi u zahtevu branioca okrivljenog Faruka Kadrića neosnovani, te da predstavljaju samo subjektivni stav odbrane o istima. Navodi u zahtevima branilaca okrivljenih Faruka Kadrića i Dejana Ratkovića, da je prvostepeni sud povredio odredbu člana 428. stav 1. ZKP, koja se odnosi na izvornik presude nisu bili predmet ocene Vrhovnog kasacionog suda, jer taj zakonski osnov nije razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP, a inače u spisima postoji izvornik presude na zapisniku o glavnom pretresu od 29.03.2011. godine. Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i navodi branioca okrivljenog Dejana Ratkovića, kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), jer nije potpuno rešen predmet optužbe (član 438. stav 1. tačka 8. ZKP). U zahtevu ovog branioca se navodi da izreka presude ne prati identitet optužbe u objektivnom tj. u kvantitativnom smislu, već na generalizovan i zbiran način opisuje da je okrivljeni Dejan Ratković, kao učesnik inkri- minisanih radnji, zajedno sa ostalim okrivljenim licima, pre svega sa okr. Veliborom Lukovićem i Radomirom Labanom, bio učesnik u 261 događaju, u periodu od aprila do kraja novembra 2006.godine, što je dovelo do toga da je veći deo sadržaja optužbe ostao nerešen. Sud, po stavu odbrane, nije naveo pojedinačne radnje i pojedinačne novčane iznose koje su saokrivljeni u svakom pojedinačnom slučaju primili, a naročito okrivljeni Dejan Ratković, te time nije rešen činjenični opis optužbe na koji način su učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz čl. 485. st. 1. t. 1. u vezi čl. 438. st. 1. t. 8. ZKP. Međutim, po nalaženju ovog suda, ovim navodima odbrane okrivljenog Dejana Ratkovića suštinski se ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, vezano za određene nedostatke u presudi, a koje prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, ne mogu biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. U zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Faruka Kadrića, Miluna Milića i Faruka Pejića se neosnovano ukazuje i na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, jer je, prema stavu odbrane, presudom prekoračena optužba. Branilac okrivljenog Faruka Kadrića, navodi da je ova povreda učinjena kada je prvostepeni sud zbog izvršenih istih krivičnih dela, davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ, okrivljenom Faruku Kadriću – prevozniku, za razliku od okrivljenog Igora Miskina, koji je službeno lice – carinik i čija je društvena opasnost neuporedivo teža, jer je krivično delo izvršio u obavljanju svoje službe, izrekao gotovo četiri puta strožu kaznu (kaznu zatvora od dve godine i šest meseci), od kazne izrečene Igoru Miskinu (kazna zatvora od devet meseci). Međutim, ovaj sud nalazi da se ovim navodima branioca okrivljenog Faruka Kadrića, bez obzira na formalno pozivanje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, ukazuje da sud nije na adekvatan način cenio olakšavajuće i otežavajuće okolnosti od kojih zavisi odmeravanje vrste i visine kazne za navedenog okrivljenog, čime se u stvari, ukazuje na povredu Zakonika iz člana 441. stav 1. ZKP, tj. na nepravilnu odluku o krivičnoj sankciji, što nije razlog za podnošenje ovog pravnog leka u smislu člana 485. stav 4. ZKP. U zahtevu branioca okrivljenog Miluna Milića se bitna povreda odredaba krivičnog postupka vezano za prekoračenje optužbe opisuje navodima da izreka presude, u odnosu na ovog okrivljenog, nije identična preciziranoj optužnici, te da postoji povreda objektivnog identiteta, kako u izostanku nabrajanja radnji izvršenja dela, tako i u ulozi ovog okrivljenog kao saizvršioca u tim radnjama. Tužilac je okrivljenom stavio na teret 37 konkretnih radnji, dok ga je sud osudio zbirno za učinjenih 35 radnji, ne opredeljujući koje dve radnje su izostavljene. Takođe, odbrana smatra da sud Republike Srbije nije nadležan za krivični progon za krivična dela izvršena izvan teritorije Republike Srbije, pa time ni za krivični progon okrivljenog Miluna Milića koji živi na području Kosova i carinik je UNMIK administracije, te da je donošenjem pravnosnažne presude od strane suda Republike Srbije, kao nenadležnog suda, prekoračena optužba. Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, u redovnom krivičnom postupku nije prekoračena optužba u smislu člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, s obzirom na to da je okrivljenom Milunu Miliću kao fizičkom licu, a ne kao službenom licu UNMIK administracije stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je i oglašen krivim, sve u okviru činjenične osnove optuženja, pri čemu su od strane suda samo konkretizovane radnje izvršenja i utvrđena manja kriminalna količina krivičnih radnji od onih za koje je optužen, a sve u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, te su i ovi navodi odbrane okrivljenog Miluna Milića ocenjeni kao neosnovani. Navedene pravnosnažne presude se i zahtevom branioca Faruka Pejića pobijaju zbog povrede odredaba iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, navodima da je prvostepeni sud prekoračio optužbu ovlašćenog tužioca time što je povredio identitet optužbe, jer Tužilac u dispozitivu izmenjene optužnice iz decembra 2010. godine nigde nije naveo iznos od „najmanje 92.000 eura“, kao novčanu količinu datog mita saoptuženima Veliboru Lukoviću, Dejanu Ratkoviću i Radomiru Labanu, od strane ovog okrivljenog, kao što to u izreci presude utvrđuje prvostepeni sud. Time je sud preuzeo ulogu tužioca jer je okrivljenog Faruka Pejića oglasio krivim za one elemente krivičnog dela davanje mita u produženom trajanju iz člana 368. stav 1. KZ, koji nisu predmet optuženja. Takvim prekoračenjem optužbe prvostepeni sud dopunjuje funkciju krivičnog progona, a drugostepeni sud svojim stanovištem da je prvostepeni sud bio ovlašćen da učini izmene optužnice, u navedenim elementima, takođe čini navedenu povredu postupka. Iznete navode zahteva branioca Faruka Pejića, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, istu povredu zakona branilac ovog okrivljenog je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na stranama 16. i 17. obrazloženja presude je dao jasne i dovoljne razloge da nije prekoračena optužba, tj. učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, koje ovaj sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje. Neosnovani su i navodi branilaca u zahtevima okrivljenih Faruka Kadrića, Dejana Ratkovića, Miluna Milića i Faruka Pejića, kojima se pravnosnažne presude pobijaju zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, odnosno kojima se tvrdi da se presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne mogu zasnivati. Zahtevom branioca okrivljenog Faruka Kadrića se ističe da su naredbe za primenjivanje mera iz čl. 232. st. 1. ZKP, donete od funkcionalno nenadležnih organa: istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, a na predlog Specijalnog tužioca kao nenadležnog predlagača, s obzirom na to da istom tužiocu u vreme kada je stavio predlog za donošenje naredbe o primeni mera nije bila poverena ova nadležnost, već je takvo ovlašćenje imao kasnije. Takođe, prema navodima zahteva, krivično delo za koje je Faruk Kadrić oglašen krivim ne spada u grupu krivičnih dela zbog kojih se mera iz člana 232. stav 1. ZKP može izdati. Sve navedeno je razlog zbog koga je iz spisa trebalo izdvojiti transkripte audio i video zapisa, jer se na njima ne može zasnivati sudska odluka, što sud nije učinio već je na njima i to samo na njima zasnovao prvostepenu presudu. I zahtevom branioca okrivljenog Miluna Milića se ukazuje vezano za povredu iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, na dvostruku funkcionalnu nenadležnost prilikom izdavanja naredbi za izvođenje mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora od strane Okružnog javnog tužioca u Kraljevu i istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu, umesto nadležnih organa Specijalnog tužioca i istražnog sudije Posebnog odeljenja. Nadležnost Specijalnog tužioca za postupanje u ovom krivičnom predmetu je ustanovljena 26.11.2006. godine, što ukazuje da je naredba istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu od 05.05.2006. godine izdata od nenadležnog organa. Kako su transkripti po nalozima nenadležnih organa pribavljeni na nezakonit način njih sud nije mogao izvoditi kao dokaz i na njima se ne mogu zasnivati presude. Takođe, branioci okrivljenih Dejana Ratkovića i Faruka Pejića, u jednom delu svojih zahteva, pobijaju pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, sa obrazloženjem da se presude zasnivaju na nezakonito pribavljenim dokazima – transkriptima telefonskih i drugih razgovora... koji su morali biti izdvojeni iz spisa, jer su zakonski osnovi za njihovo pribavljanje bili član 232. ZKP-a, te član 504lj. ZKP-a. Vezano za napred iznete navode branilaca okrivljenih Faruka Kadrića, Miluna Milića, Dejana Ratkovića i Faruka Pejića, Vrhovni kasacioni sud je našao da su isti neosnovani, te da su transkripti snimljenih telefonskih razgovora kao i video zapisi optičkih snimanja okrivljenih pribavljeni u skladu sa odredbama člana 232. i člana 504lj. stav 1. ZKP. Članom 232. stav 1. tačka 3. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70 od 28.12.2001. godine, „Sl. glasnik RS“, broj 85 od 06.10.2005. godine), koji je važio u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela davanje mita i primanje mita, propisano je da: „Istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela... sa elementima organizovanog kriminala (falsifikovanje i „pranje“ novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili eksplozivnim materijama, trgovine ljudima), davanje i primanje mita, iznude i otmice.“ Članom 504lj. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, broj 68 od 19.12.2002. godine), koji je važio u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela davanje mita i primanje mita, propisano je da: „Istražni sudija, na zahtev javnog tužioca, može prema licu za koje postoji osnovana sumnja da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog kriminala, pored mera iz člana 232. i 234. ovog Zakonika, da odobri i primenu mera: pružanje simulovanih poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova i angažovanje prikrivenih islednika, ako se krivično delo organizovanog kriminala na drugi način ne bi moglo otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi to bilo povezano sa znatnim teškoćama.“ Prema stanju u spisima predmeta, mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja okrivljenih lica određene su na osnovu naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Str Pov.Kri br.3/06 od 28.03.2006. godine, na predlog Okružnog javnog tužioca u Kraljevu Pov.br.3/06 od 28.03.2006. godine i produžene naredbom istog suda Str.Pov.Kri 15/06 od 27.06.2006. godine u smislu člana 232. ZKP, s obzirom na to da su postojali osnovi sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela davanje mita i primanje mita za koja je zakonom propisana mogućnost postupanja u smislu člana 232. ZKP, a zatim su određene na osnovu naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kri.Pov. P.br.540/06 od 17.08.2006. godine, po zahtevu Specijalnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Str.Pov.S.88/06 od 17.08.2006. godine, u smislu odredaba člana 232. i člana 504lj. ZKP, jer je postojala osnovana sumnja da okrivljeni pripremaju krivična dela organizovanog kriminala. Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su naredbe za snimanje telefonskih i drugih razgovora i video zapisa optičkih snimanja okrivljenih donete po naredbama nadležnih organa - istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu i istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, kao i na osnovu predloga nadležnih javnih tužilaca – Okružnog javnog tužioca u Kraljevu i Specijalnog tužioca OJT u Beogradu u smislu odredaba člana 232. stav 1. tačka 3. i člana 504lj. stav 1. ZKP, te da su transkripti sačinjeni na osnovu istih naredbi, pribavljeni u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i da se prvostepena i drugostepena presuda, ne zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati. S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i navodi u zahtevu branioca okrivljenog Miluna Milića kojima se osporava nadležnost Republičkog javnog tužioca, tj. njegova mogućnost da na niže tužioce prenese ovlašćenja, jer je u vreme izdavanja spornih naredbi vršio funkciju Republičkog javnog tužioca, pa je njegovo postupanje zakonito. Pravnosnažne presude se, u jednom delu, zahteva branilaca okrivljenih Dejana Ratkovića i Faruka Pejića pobijaju zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, ukazivanjem da se prvostepena presuda zasniva na dokazu pribavljenom suprotno odredbi člana 233. stav 4. ZKP, jer se do dokaza, primenom mera iz člana 233. stav 1. ZKP, došlo u odnosu na krivična dela koja su izvršena nakon izdavanja naredbi za primenu tih mera iz člana 233. ZKP. Ovom odredbom je, po stavu odbrane, propisano upravo suprotno i takve mere se mogu primeniti samo u odnosu na krivična dela koja su već izvršena. Prvi i elementarni uslov za izdavanje naredbe radi primene ovih mera je da je krivično delo izvršeno. Kako u ovom krivičnom predmetu taj suštinski uslov nije bio ispunjen jer krivično delo nije bilo izvršeno, pre primenjenih mera iz člana 232. ZKP, na dokazima koji su pribavljeni na osnovu nezakonitih naredbi se ne mogu zasnivati presude, smatraju branioci okrivljenih Dejana Ratkovića i Faruka Pejića. Međutim, Vrhovni kasacioni sud i ove navode zahteva ocenjuje neosnovanim, s obzirom da je članom 232. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70 od 28.12.2001. godine, „Sl. glasnik RS“, broj 85 od 06.10.2005. godine) koji je važio u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela (davanje mita i primanje mita), propisano da se mogu primeniti mere, kao što je nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja, u odnosu na lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama, ili sa drugim licima izvršili krivična dela, kako u odnosu na dela sa elementima organizovanog kriminala, koja su taksativno nabrojana i to: „(falsifikovanje i „pranje“ novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili eksplozivnim materijama, trgovina ljudima)“, tako i u odnosu na krivična dela „davanje i primanje mita, iznude i otmice.“ Dalje se propisuju uslovi za primenu navedenih mera. Takođe, član 504lj. stav 1. ZKP kao posebna odredba (dok je član 232. ZKP, opšta odredba), propisuje da se „prema licu za koje postoji osnovana sumnja ... da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivična dela organizovanog kriminala...“ pored mera iz člana 232. i 234. ovog Zakonika dakle i pored mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacije i dr.... mogu primeniti i mere: pružanje simulovanih poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova i angažovanje prikrivenih islednika. Time se članom 504lj. ZKP, proširuje polje primene za bilo koje krivično delo organizovanog kriminala koje se priprema i to u pogledu mera koje stoje na raspolaganju istražnom sudiji Posebnog odeljenja – u delu da istražni sudija pored mera iz člana 232. i 234. može odrediti i primenu ovih „dodatnih mera“. U konkretnom slučaju, u izreci pravnosnažne presude označeno je vreme izvršenja produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. u vezi člana 61. KZ i to za okrivljenog Dejana Ratkovića u vremenskom periodu od marta 2006. godine do kraja novembra 2006. godine. Naredba istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu Str.Pov. Kri.br.3/06 od 28.03.2006. godine, kojom su prema okrivljenom Dejanu Ratkoviću određene mere iz člana 232. stav 1. tačka 3. ZKP, doneta je 28.03.2006. godine, nakon što je izvršio deo radnji produženog krivičnog dela primanja mita za koje je okrivljeni Dejan Ratković oglašen krivim. Prema tome, naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu o određivanju i produženju mera iz člana 232. stav 1. tačka 3. ZKP, Str.Pov. Kri.br.3/06 od 28.03.2006. godine i Str.Pov. Kri.br.15/06 od 27.06.2006. godine u odnosu na okrivljenog Dejana Ratkovića izdate su u skladu sa odredbom člana 232. ZKP, jer su u vreme njihovog donošenja postojali osnovi sumnje da je okrivljeni Dejan Ratković izvršio produženo krivično delo primanja mita za koje delo je zakonom propisana mogućnost postupanja u smislu člana 232. ZKP. U izreci pravnosnažne presude kao vreme izvršenja produženog krivičnog dela davanja mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ za okrivljenog Faruka Pejića označen je vremenski period od početka juna 2006. godine do kraja novembra 2006. godine. Naredba istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, Kri.Pov.P.br.540/06 od 17.08.2006. godine da se izvrši nadzor na osnovu člana 232. i člana 504lj. ZKP, doneta je u skladu sa odredbama člana 232. i člana 504lj. ZKP u odnosu na okrivljenog Faruka Pejića, i ista je izdata 17.08.2006. godine, nakon što je izvršen deo radnji produženog krivičnog dela davanje mita, za koje je okrivljeni Faruk Pejić oglašen krivim. Prema tome, i ova naredba istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu je doneta u skladu sa odredbama člana 232. i člana 504lj. ZKP, jer je u vreme njenog donošenja postojala osnovana sumnja da okrivljeni Faruk Pejić priprema krivično delo organizovanog kriminala. S obzirom na napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ovi navodi branilaca okrivljenih Dejana Ratkovića i Faruka Pejića, kojima se pravnosnažne presude pobijaju zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, neosnovani, te da su naredbe za snimanje telefonskih i drugih razgovora i video zapisa, optičkih snimanja okrivljenih donete od istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu zbog postojanja osnova sumnje da je izvršeno krivično delo primanje mita u smislu člana 232. stav 1. tačka 3. ZKP i istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, zbog postojanja osnovane sumnje da okrivljeni pripremaju krivična dela organizovanog kriminala, te su transkripti snimljenih telefonskih razgovora kao i video zapisi optičkih snimanja okrivljenih po tim naredbama zakoniti dokazi na kojima su se mogle zasnivati prvostepena i drugostepena presuda. Neosnovano se u zahtevu branioca okrivljenog Gorana Đorđevića ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud na glavnom pretresu kao dokaz izveo službene isprave: zapisnike o pregledu robe, prekidu carinskog postupka i zadržavanja robe MF – Uprava carina, Carinarnica Niš, D br.1124 od 11.09.2006. godine i D br.1125 od 11.09.2006. godine, u vezi kontrole robe po JCI br. 15148/1505 N i po JCI br.15148/1506 za dva sporna kamiona, a da ove materijalne dokaze u prvostepenoj presudi nije cenio. Po stavu odbrane ovi dokazi idu u korist okrivljenom Goranu Đorđeviću jer se njima potvrđuje odbrana ovog okrivljenog. Branilac nalazi da su takvim postupanjem prvostepenog suda povređena pravila dokazivanja u smislu člana 16. ZKP, odnosno da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, jer se presuda zasniva na nedozvoljenim dokazima. Iako je odbrana ukazivala žalbom na iste povrede drugostepeni sud, suprotno članu 460. stav 1. ZKP, nije ocenio sve istaknute žalbene razloge, što je imalo bitan uticaj na donošenje nezakonite i nepravilne presude. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izveden dokaz koji nije ocenjen u skladu sa odredbama člana 16. st.2. i 3. ZKP, nije nedozvoljen dokaz u smislu člana 16. stav 1. ZKP, pa stoga, suprotno navodima odbrane, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se pobijane pravnosnažne presude ne zasnivaju na nedozvoljenim dokazima, te da nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP. Iz spisa predmeta proizlazi da su citirani dokazi – zapisnici, izvedeni na glavnom pretresu a nisu cenjeni u prvostepenoj presudi, iz kog razloga se može dovoditi u sumnju pravilnost činjeničnog utvrđenja suda, što međutim, ne može biti predmet ocene pred ovim sudom niti je razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, propisan odredbom člana 485. stav 4. ZKP, već, eventualno, može biti razlog za podnošenje drugog vanrednog pravnog leka. Zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca Faruka Kadrića se samo uopšteno ukazuje da prvostepena presuda nema razloge o odlučnim činjenicama, bez navođenja konkretnih bitnih povreda postupka, a slično je i sa navodima u zahtevu branioca okrivljenog Miluna Milića sa navedenim tvrdnjama da je prvostepena presuda kontradiktorna sama sebi i obrazloženju presude zbog čega je krajnje nepodobna za ispitivanje. S obzirom na učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka nejasno je, smatra odbrana, kako je drugostepeni sud mogao da potvrdi presudu sa takvim nedostacima.

Ovim tvrdnjama se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravnosnažne

presude osporavaju zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, koje povrede ne mogu biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

U zahtevima branilaca okrivljenog Faruka Kadrića i okrivljenog Miluna Milića se samo u po jednoj rečenici pobija prvostepena presuda navodima da je ista „zasnovana na nepotpuno i pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju“ i navodima „povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ogleda se u pogrešnoj primeni člana 16. stav 1., člana 17. stav 1. i 2. i člana 18. stav 2. i 3. ZKP, koji su pogrešno primenjeni“, bez dalje konkretizacije tih povreda, čime se očigledno osporava činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnim presudama, koji osnov u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne može biti razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je postupajući na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i primenom člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude. Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća - sudija
Olgica Kozlov,s.r.                                                                                                                Anđelka Stanković,s.r.