Istom presudom, prema okrivljenoj Svetlani Stojanović je na osnovu odredaba članova 78, 79. stav 1. tačka 5), 80. stav 1. i 4. i 85. KZ izrečena mera bezbednosti zabrane vršenja javnih funkcija u trajanju od pet godina, počev od dana pravnosnažnosti presude, s tim što se vreme provedeno u zatvoru neće uračunati u vreme trajanja ove mere.

Okrivljeni Svetlana Stojanović i Miroljub Stojanović obavezani su da plate troškove krivičnog postupka i paušala, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu - Posebnog odeljenja Kž1-PO1 br.14/20 od 09.12.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih Svetlane Stojanović i Miroljuba Stojanovića – advokata Milorada Panjevića, advokata Jelene Damljanović i advokata Maje Radnić, a presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za organizovani kriminal K-PO1 br.34/2019 od 03.02.2020. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenih Svetlane Stojanović i Miroljuba Stojanovića – advokat Nikola Radojević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 11) i stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP, te zbog povrede odredaba člana 441. stav 1. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje i na povredu zakona iz člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje;

-branioci okrivljenih Svetlane Stojanović i Miroljuba Stojanovića – advokati Milorad Panjević i Jelena Damljanović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede odredaba članova 74. stav 1. tačka 2) ZKP, 75. ZKP i 72. stav 1. tačka 5) ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP u vezi člana 84, te odredaba članova 152. stav 3, 156. stav 7. i 157. ZKP, te zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, povrede odredaba članova 115. stav 1, te člana 123, 124, 125. i 126. ZKP, kao i povrede odredaba člana 441. ZKP, te 54. i 56. KZ. sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred potpuno izmenjenim većem, ili da preinači pobijane presude tako što će okrivljene osloboditi od optužbe, uz istovremeni zahtev da shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP o sednici veća budu obavešteni branioci okrivljenih, te da se u skladu sa odredbom člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odlaže.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića, kao i branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović su neosnovani u delu u kojem se odnose na povredu zakona iz člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP, na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 3. KZ, a zahtev za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića neosnovan je i u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok su u ostalom delu zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih nedozvoljeni.

Neosnovano se zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Svetlane Stojanović i Miroljuba Stojanovića – advokata Nikole Radojevića, kao i advokata Milorada Panjevića i Jelene Damljanović, ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda prava na stručnu odbranu okrivljenih iz člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP (koju branilac Nikola Radojević označava kao bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5) u vezi člana 74. stav 2. ZKP).

S tim u vezi, i u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića, i u zahtevu branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović, navodi se da su na glavnom pretresu održanom dana 11.12.2019. godine sva tri branioca otkazala punomoćje okrivljenima, da su okrivljeni odmah imenovali novog branioca – advokata Maju Radnić i da je time prestala dužnost dotadašnjih branilaca da pružaju pravnu pomoć okrivljenima. Stoga su prema navodima oba zahteva okrivljeni na tom glavnom pretresu bili bez branioca, čime im je povređeno pravo na stručnu odbranu. U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića ističe se i da je protiv okrivljenih vođen postupak za krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je obavezna odbrana a zbog čega je bilo nužno da od prvog saslušanja pa do pravnosnažnog okončanja postupka okrivljeni imaju branioca, a u zahtevu branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović da to što sud nije dopustio braniocima koji su otkazali punomoćje da napuste sudnicu nije otklonilo povredu prava na delotvornu odbranu, jer branioci koji su protiv svoje volje silom zadržani u sudnici nisu ni vršili radnje odbrane.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije učinjena povreda prava na stručnu odbranu okrivljenih iz člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP.

Naime, to što su na glavnom pretresu održanom dana 11.12.2019. godine sva tri branioca otkazala okrivljenima punomoćje za odbranu, nakon čega su okrivljeni, i to okrivljeni Miroljub Stojanović pre okončanja dokaznog postupka (strana 17 transkripta audio zapisa sa glavnog pretresa, a okrivljena Svetlana Stojanović po okončanju dokaznog postupka (strana 25 transkripta) izjavom na zapisnik dali usmeno punomoćje za odbranu advokatu Maji Radnić, ne znači da nisu imali branioca na navedenom glavnom pretresu, i da je time učinjena povreda odredaba člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP.

Odredbama člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP propisano je da okrivljeni mora imati branioca, ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od 8 godina ili teža kazna - od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka.

Odredbama člana 72. stav 1. tačka 5) ZKP propisano je da je branilac dužan da pruža pravnu pomoć okrivljenom u roku od 30 dana od dana kada je otkazao punomoćje, ako pre isteka tog roka ne bude izabran branilac u skladu sa članom 75. stav 1. ZKP.

Odredbama člana 75. stav 1. ZKP, propisano je da jednog ili više branilaca može izabrati i punomoćjem ovlastiti okrivljeni sam, ili njegov zakonski zastupnik, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojitelj, usvojenik, brat, sestra, hranitelj i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, osim ako se tome okrivljeni izričito protivi, a stavom 2. istog člana propisano je da okrivljeni može dati braniocu i usmeno punomoćje izjavom na zapisnik kod organa postupka.

Iz citiranih zakonskih odredaba jasno proizilazi da otkazivanjem punomoćja za odbranu od strane branioca na glavnom pretresu i davanjem usmenog punomoćja izjavom na zapisnik (član 75. stav 2. ZKP) drugom braniocu, ne prestaje obaveza branilaca koji su otkazali punomoćje za odbranu da pružaju pravnu pomoć okrivljenima u narednih 30 dana. Ta obaveza navedenih branilaca prestaje samo u slučaju ako je novi branilac izabran pre isteka navedenog roka, na način propisan odredbama člana 75. stav 1. ZKP (pisanim punomoćjem), a ne prestaje u slučaju usmenog punomoćja na zapisnik organa postupka iz stava 2. člana 75. ZKP, kako je to učinjeno u konkretnom slučaju, a sve u cilju sprečavanja zloupotrebe prava na stručnu odbranu.

Pored toga, u konkretnom slučaju branioci Jelena Damljanović i Milorad Panjević su do okončanja glavnog pretresa od 11.12.2019. godine i faktički pružali pravnu pomoć okrivljenima, iznošenjem primedbi na izvedene dokaze i podnošenjem dokaznih predloga, a što jasno proizilazi iz transkripata audio zapisa sa glavnog pretresa.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u delu u kojem se ukazuje na povredu zakona iz člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP, odbio kao neosnovane.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je prvostepeni sud u izreci presude naveo: „... jedini način je da se presuda uradi naopako ili namerno pogreši i kad ode na apelaciju da se poništi i da se krene ispočetka ...“, te je dakle u ovu rečenicu u odnosu na optužni akt umetnuo „i namerno pogreši“ kao konstataciju koja znatno potkrepljuje oblik vinosti koji se stavlja u izgled okrivljenoj. Pored toga, prema navodima zahteva, u izreci stoje i navodi „te od njega zahtevao da preda iznos od 2.000 evra i rekao - inače, godinu i po dana ideš“, a što je prema transkriptima okrivljeni Miroljub Stojanović rekao u potpuno drugačijem kontekstu, a na koji način je prvostepeni sud prekoračio optužbu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedenim izmenama činjeničnog opisa krivičnog dela iz optužnog akta, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenih, odnosno nije izašao iz okvira optužnog akta, budući da i optužnica i presuda sadrže navode da je okrivljeni Miroljub Stojanović od svedoka AA zatražio 2.000 evra kako bi okrivljena Svetlana Stojanović „namerno napravila bitnu povredu“ (optužnica) odnosno „namerno pogrešila“ (izreka presude), kao i navode o jednoj i po godini zatvora. Jedina razlika između optužnice i izreke presude je u tome što se suštinski identični navodi u izreci presude daju u upravnom govoru, putem citata razgovora okrivljenog Miroljuba Stojanovića i svedoka AA dok je u optužnici isto navedeno u trećem licu, bez citata.

Kako je, dakle, činjenični opis u izreci pravnosnažne presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnih dela zbog kojih su okrivljeni oglašeni krivim, to su neosnovani navodi branioca Nikole Radojevića kojima se ukazuje na prekoračenje optužbe, odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, i u zahtevu branioca Nikole Radojevića i u zahtevu branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović, ističe se da su nižestepene presude zasnovane na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati – na dokaznom materijalu sadržanom u uređajima za automatsku obradu podataka – telefona oduzetog od svedoka AA.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović, ovaj dokaz je nezakonit jer je pretresanje telefona obavljeno nezakonito, bez naredbe o pretresanju, imajući u vidu da je naredba o pretresanju doneta 22.02.2019. godine, a pretres telefona je obavljen 21.02.2019. godine, što znači da je pretresanje obavljeno protivno odredbama člana 152. stav 3. ZKP.

Nadalje, u zahtevu branioca Nikole Radojevića, ističe se da je pretresanje telefona obavljeno protivno odredbi člana 300. ZKP, o obavljanju pretresa nisu obavešteni okrivljeni i njihovi branioci, te ovom pretresu nisu ni prisustvovali, dok prema navodima zahteva branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović o ovom pretresanju nije obavešten ni držalac uređaja – oštećeni AA, što ovaj dokaz čini nezakonitim.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, iz podataka u spisima predmeta, proizilazi da je pretres navedenog telefona izvršen dana 21.02.2019. godine u skladu sa odredbama člana 152. stav 3. ZKP, po naredbi sudije za prethodni postupak Kppr Po1 9/19 od 19.02.2019. godine i to u prisustvu dva svedoka, a što proizilazi iz zapisnika Službe za specijalne istražne metode – Odeljenja za elektronski nadzor MUP-a RS – UKP. Pored toga, pretres telefona je obavljen nakon obaveštavanja vlasnika telefona – svedoka AA i njegovog punomoćnika – advokata Dušana Bulatovića, koji je obavestio organ postupka da se pretres telefona može obaviti u njegovom odsustvu.

Stoga, suprotno navodima zahteva, pravnosnažna presuda nije zasnovana na nezakonitom dokazu, pri čemu neobaveštavanje okrivljenih i njihovih branilaca o izvođenju ove dokazne radnje ne čini ovaj dokaz nezakonitim, već se eventualno može raditi o relativno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 300. ZKP, obzirom da odredbama Zakonika o krivičnom postupku nije propisano da se na dokazu pribavljenom od strane tužioca bez prethodnog obaveštavanja okrivljenog i njegovog branioca ne mogu zasnivati sudske odluke.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića, nezakonit dokaz, na kome se ne može zasnovati sudska odluka, predstavlja i dokaz pribavljen posebnom dokaznom radnjom simulovanog davanja mita, jer je svedok AA naredbom sudije za prethodni postupak ovlašćen da izvrši ovaj simulovani posao, i pored toga što za to nije mogao biti ovlašćen jer je prethodno učestvovao u vršenju krivičnog dela davanja mita u odnosu na okrivljene Miroljuba Stojanovića i Svetlanu Stojanović u istom činjenično-pravnom događaju. Nadalje, u istom zahtevu se ističe da je ovaj dokaz nezakonit jer je ovlašćeni davalac mita – svedok AA, podstrekavao okrivljene na izvršenje krivičnog dela primanje mita, a što je prema odredbama člana 176. stav 3. ZKP zabranjeno.

Vrhovni kasacioni sud izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića ocenjuje neosnovanim.

Ovo stoga što iz spisa predmeta proizilazi da je svedok AA naredbom sudije za prethodni postupak od 07.11.2019. godine ovlašćen za simulovano davanje mita, te da je ova dokazna radnja izvršena sutradan, dana 08.11.2019. godine, a iz čega jasno proizilazi da je simulovano davanje mita obavljeno po ovlašćenju iz člana 175. i 176. stav 1. i 2. ZKP, nakon izdavanja naredbe sudije za prethodni postupak, a ne pre toga.

Kada je u pitanju podstrekavanje okrivljenih na izvršenje krivičnog dela primanja mita (član 176. stav 3. ZKP), istovetni navodi istaknuti su i u žalbi branioca okrivljenih – advokata Maje Radnić, i bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu, pa kako je Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 6 stav 3 i 4 i strani 7 stav prvi svoje odluke Kž1-Po1 br.14/20 od 09.12.2020. godine izneo jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge i upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca Nikole Radojevića, činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi utvrđeno je i na izveštaju Bezbednosno- informativne agencije od 01.11.2018. godine, vezano za iskaz svedoka AA u vezi sa simulovanim poslom davanja mita, iako takav dokaz ne postoji u spisima predmeta.

I ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim, obzirom da navedeni dokaz postoji u spisima predmeta, i to u spisima istrage Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Kti br.20/18 na stranama 354 – 356 u registratoru broj 3 i isti je izveden na glavnom pretresu, kako je to navedeno na strani 4 prvostepene presude.

Ukazujući na istu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, branioci Milorad Panjević i Jelena Damljanović u zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da nezakonit dokaz predstavlja i veštačenje veštaka psihijatriske struke dr Ivane Stašević Karličić, koje je u suprotnosti sa odredbama ZKP, jer je navedeni veštak dao paušalno mišljenje o procesnoj sposobnosti okrivljene Svetlane Stojanović, bez objektivne stručne argumentacije i bez obavljanja kontrolnog testiranja, što je suprotno odredbama članova 115. stav 1, 123, 124, 125.i 126. ZKP.

Po oceni ovoga suda, izloženim navodima zahteva ne osporava se zakonitost ove dokazne radnje, već se ovim navodima u suštini osporavaju stručnost i kredibilitet sudskog veštaka medicinske struke dr Ivane Stašević Karličić, a što ne predstavlja razlog zbog kog u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP okrivljeni preko branioca mogu podneti ovaj vanredni pravni lek

Neosnovano se zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović, kao i branioca Nikole Radojevića, ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena povreda zakona „iz člana 441. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 3. KZ“.

S tim u vezi, u oba zahteva navodi se da su i prvostepeni i drugostepeni sud kao otežavajuću okolnost prilikom odmeravanja kazne cenili status okrivljene Svetlane Stojanović, odnosno okolnost da je krivično delo izvršila u svojstvu sudije, iako je ta okolnost obeležje krivičnog dela zbog kog je osuđena, na koji način su pogrešno primenili odredbu člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika, te učinili povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, po oceni ovoga suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Naime, istovetni navodi bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, koji u ovom krivičnom postupku postupao po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, pa kako je ovaj sud, kao drugostepeni, izložene navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 8, poslednji stav, i strani 9, prvi stav svoje odluke izneo jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Pored toga, na strani 30 prvostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud od otežavajućih okolnosti na strani okrivljene Svetlane Stojanović cenio pobude iz kojih je delo učinjeno i jačinu ugrožavanja zaštićenog dobra, te dakle status okrivljene, odnosno činjenicu da je krivično delo izvršila u svojstvu sudije Osnovnog suda u Lazarevcu nije cenio kao otežavajuću okolnost kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud na strani 8 poslednji stav i strani 9 prvi stav svoje odluke.

Iz navedenih razloga zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih – advokata Nikole Radojevića, kao i advokata Milorada Panjevića i Jelene Damjanović, u ovom delu odbijeni su kao neosnovani.

U preostalom delu, branilac Nikola Radojević u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na izostanak zakonskog elementa krivičnog dela zbog kog je okrivljena Svetlana Stojanović osuđena, zbog nedostatka posledice a zbog čega se prema stavu ovog branioca u radnjama okrivljene ne stiču zakonski elementi predmetnog krivičnog dela, već eventualno elementi krivičnog dela trgovina uticajem, a u radnjama okrivljenog AA elementi krivičnog dela prevare u pokušaju, što bi predstavljalo povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca.

Međutim, branilac u zahtevu ne navodi koji je zakonski element predmetnog krivičnog dela izostao u konkretnom slučaju, već s tim u vezi iznosi sopstvenu ocenu činjeničnog stanja i sopstveni činjenični zaključak da se u radnjama okrivljenih eventualno stiču elementi krivičnog dela trgovine uticajem i krivičnog dela prevare u pokušaju, a ne bitni elementi krivičnih dela zbog kojih su oglašeni krivim.

Istim zahtevom ukazuje se i na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) i 3) u vezi člana 39. ZKP, te iz člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP, kao i na povredu odredaba člana 441. stav 1. ZKP, a u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca Milorada Panjevića i Jelene Damljanović i na povrede odredaba člana 72. stav 1. tačka 5) ZKP, člana 75. ZKP i člana 369. stav 2. ZKP.

Kako je odredbom člana 485. stav 4. ZKP propisano da okrivljeni preko branioca zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti zbog povreda ovog zakona iz člana 74, 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4) učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom, to su zahtevi za zaštitu zakonitosti u odnosu na povrede zakona koje nisu obuhvaćene odredbom člana 485. stav 4. ZKP i u odnosu na osporavanje činjeničnih utvrđenja u pravnosnažnoj presudi, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2), odbačeni.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, Vrhovni kasacioni sud odbio je kao neosnovane zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, podnete zbog povrede odredaba člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP, bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, te zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. KZ, dok je u ostalom delu podnete zahteve odbacio na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                              Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                         Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić