Privredni apelacioni sud presudom Pž br.5024/14 od 27.01.2016. godine stavom prvim izreke odbija žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrđuje presudu Privrednog suda u Nišu P br.631/13 od 08.05.2014. godine. Stavom drugim odbijen je zahtev tuženog za naknadu drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude, tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužioca tuženi spori revizijske razloge i predlaže da se ista odbije kao neosnovana. Troškove je opredeljeno tražio.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao zakupodavac sa tuženim kao zakupcem zaključio ugovore o zakupu dva poslovna prostora u Nišu. Ugovoreni rok zakupa je pet godina počev od 01.09.2007. godine. Prestanak ugovora definisan je članom 8. ugovora koji predviđa da ugovor prestaje istekom roka na koji je zaključen. Ako po isteku vremena na koji je ugovor zaključen tuženi produži da koristi zakupljene prostorije, a tužilac se tome ne protivi smatra se da je zaključen novi ugovor o zakupu pod istim uslovima kao i ovaj ugovor. Obnovljeni ugovor prestaje otkazom koji svaka strana može dati drugoj poštujući ugovoreni otkazni rok. Članom 9. ugovora predviđen je otkazni rok od 7 dana a otkaz mora biti dostavljen drugoj strani u pismenoj formi. Ukoliko tuženi otkaže ugovor pre isteka roka dužan je da tužiocu na ime odštete isplati preostali deo zakupnine do isteka zakupa. Dopisom od 29.04.2013. godine tuženi je predložio tužiocu sporazumni raskid ugovora o zakupu poslovnog prostora uz obaveštenje da u slučaju neprihvatanja predloga u skladu sa članom 9. stav 1. navedenih ugovora otkazuje ugovore uz otkazni rok od 7 dana. Tužilac nije pristao na sporazumni raskid ugovora nakon čega je tuženi dana 05.03.2013. godine dao jednostranu izjavu o raskidu navedenih ugovora o zakupu. Tuženi je kao zakupac svoju obavezu plaćanja zakupnine izmirio za period u kome je zakup trajao zaključno sa 05.05.2013. godine.

U pogledu zahteva tužioca za utvrđenje da su se nakon isteka ugovorenog perioda među strankama zaključili novi ugovori o zakupu pod istim uslovima kao i prethodni, prvostepeni sud odbacuje tužbu iz razloga što takav zahtev predstavlja utvrđivanje činjenica u kom smislu tužba nije dozvoljena. U pogledu zahteva tužioca za naknadu štete sud odbija kako primarni, osnovni, tako i eventualni zahtev, sa obrazloženjem da takav zahtev nije osnovan.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je zahtev tužioca odbijen (osnovni i eventualni) kao i u delu u kojem je tužba tužioca odbačena.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Članom 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorom o zakupu obavezuje se zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Članom 595. istog zakona propisano je da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koji je zaključen. Isto važi i u slučajevima kad je u nedostatku volje ugovarača trajanje zakupa određeno zakonom. U članu 596. stav 1. istog zakona propisano je da kad po proteku vremena za koji je ugovor o zakupu bio zaključen zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja pod istim uslovima kao i prethodni.

Tuženi je koristio zakupljeni prostor u ugovorenom periodu, a po isteku perioda nastavio je sa korišćenjem predmetnog prostora čemu se tužilac nije protivio. To dalje znači da je među strankama nakon isteka prvog ugovora zaključen ugovor o zakupu poslovnog prostora ali neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni. Tuženi je dopisom od 29.04.2013. godine obavestio tužioca da u nedostatku sporazuma o prestanku važnosti ugovora, po isteku otkaznog roka jednostrano raskida sporne ugovore. Otkazni rok je istekao 05.05.2013. godine. Samim tim neosnovan je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže na naknadu štete zbog otkaza ugovora o zakupu poslovnih prostorija, odnosno da tužiocu na ime štete zbog izmakle koristi isplati tužbom traženi iznos, odnosno naknadu štete u vidu izgubljene dobiti u visini zakupnine za traženi period, a u tužbom traženom iznosu kao i troškove dobijanja uverenja o ispravnosti opreme. Tužilac nije dokazao da je tuženi navedene ugovore otkazao bez pravnog osnova, u kom smislu bi bio dužan da plati zakupnine do isteka trajanja važenja ugovora, odnosno da je zbog ponašanja tuženog pretrpeo štetu u realizaciji navedenih ugovora. Nakon isteka prvobitnog ugovora u trajanju od 5 godina, među strankama je, prećutno, korišćenjam prostorija od strane tuženog, i neprotivljenjem tužioca, konkludetnim radnjama, zaključen novi ugovor neodređenog trajanja, koji svaka strana može otkazati jednostranom izjavom volje. Samim tim, tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi tužbom tražene iznose, jer sporni prostor nije koristio u novom roku od 5 godina, kako to neosnovano smatra revident.

Neosnovano se revizijom ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo iz člana 596. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da je između stranaka bio zaključen novi ugovor o zakupu na pet godina. Ovo iz razloga što iz zakonske odredbe člana 596. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima proizilazi da u situaciji kad po proteku vremena za koji je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, ima se smatrati da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja. To dalje znači da je tuženi, kod novog ugovora o zakupu, neodređenog trajanja, mogao u svakom momentu poštujući otkazni rok da otkaže dalje korišćenje predmetnih poslovnih prostorija, što je on učinio svojim dopisom od 29.04.2013. godine. Samim tim zahtev tužioca za naknadu štete i isplatu zakupnine do isteka trajanja važenja ugovora je neosnovan kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Sudovi su pravilno primenili materijalno-procesno pravo kada su odbacili tužbu za utvrđenje da je nakon isteka ugovora o zakupu između stranaka zaključen nov ugovor o zakupu, imajući u vidu da se takvim zahtevom traži utvrđenje činjenica, a ne poslovnog odnosa, kako to neosnovano ukazuje revident, pa je takva tužba u smislu člana 194. stav 1. ZPP nedozvoljena.

To su razlozi zbog kojih je revizija tužioca primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbijena kao neosnovana i odlučeno kao u izreci pod jedan.

Sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju tužioca kao neosnovan. Revizija tužioca je odbijena kao neosnovana, zbog čega odgovor na reviziju izjavljen od strane tuženog nije bio nephodan, jer nije uticao na revizijsko odlučivanje.

U smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preduzimanje takve radnje je bilo suvišno i nepotrebno.

To su razlozi zbog kojeg je zahtev tuženog za naknadu ovih troškova odbijen kao neosnovan i odlučeno kao u izreci pod dva primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić