Postupajući po žalbi predlagača, u smislu odredaba čl. 16, 18. i 20. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/15) i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“ br. 46/95... 106/15), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje, primenom člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i našao da je žalba osnovana.

O žalbi je odlučivao sudija određen Godišnjim rasporedom poslova u sudu u smislu odredbe člana 16. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/15), kojom odredbom je predviđeno da predsednik neposredno višeg suda može godišnjim rasporedom poslova da odredi jednog sudiju ili više sudija da pored njega vode postupak i odlučuju po žalbama.

Odredbom člana 18. stav 3. Ustava Republike Srbije, propisano je da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Ožalbenim rešenjem je odbijen prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda I-7U 17617/18, kao neosnovan, sa obrazloženjem da predmet spora nije hitne prirode, te da činjenice da je tužba podneta 24.09.2018. godine i da su spisi tuženog sa odgovorom na tužbu dostavljeni sudu 04.04.2019. godine, nakon drugog zahteva za dostavu, ne ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni sud je cenio navod prigovora kojim podnosilac ukazuje na ukupno trajanje upravno-sudskog postupka, ali je našao da on ne može dovesti do drugačijeg odlučivanja jer se zaštita prava na suđenje u razumnom roku prvenstveno ostvaruje u sudskom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je Upravni sud pogrešno zaključio da nije povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku. Naime, analiza suđenja u razumnom roku mora biti sveobuhvatna, jer kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (stav 36. u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 18.12.1983. godine u predmetu Preto i dr. protiv Italije, broj 7984/77). S druge strane, okolnost da su radnje u određenoj fazi postupka preduzimane u razumno prihvatljivim razmacima, nema značaja za predlagača ako se nerazumno dugo sudi u drugoj fazi postupka ili ako postupak u celini nerazumno drugo traje. Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmeta suđenja, a pored ostalog i celokupno trajanje postupka. Stoga, ukoliko stranka traži zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu ukazujući na dugo trajanje postupka u celini, ne sme se zanemariti trajanje upravnog postupka koji je prethodio podnošenju tužbe. Kako postupak u upravnim stvarima započinje pred upravnim organima ili drugim organima upravnog rešavanja, a u slučaju podnošenja tužbe se pravnosnažno okončava pred Upravnim sudom, sve to vreme do donošenja pravnosnažne odluke postoji za stranku određena pravna nesigurnost, pa se prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim stvarima upravni postupak i upravni spor posmatraju kao integralna celina.

Vrhovni kasacioni sud ističe da slučajevi koji, prema svim okolnostima, imaju poseban značaj za podnosioca predstavke ili za njega postoji rizik od odugovlačenja postupka, zahtevaju naročitu marljivost u postupanju, odnosno posebnu i izuzetnu hitnost, jer se i realno kraće vreme trajanja postupka može smatrati nerazumnim. Upravni sud je nesumnjivo preopterećen velikim brojem nerešenih predmeta. Evropski sud za ljudska prava nastoji da izmiri pitanje razumnog vremenskog roka sa pitanjem primerenog provođenja pravde, pozivajući domaće sudove koji imaju zaostale predmete, da predmete obrađuju po značaju, a ne po redosledu prijema. To implicitno sugeriše da se predmeti rešavaju po posebnom značaju koji imaju za podnosioca (presuda Evropskog suda za ljudska prava od 07. jula 1989. godine u predmetu Union alimentaria Sanders S.A. protiv Španije, broj predstavke 11681/85).

U ovom konkretnom slučaju, predmet se odnosi na ostvarivanje prava na dečiji dodatak, te se radi o predmetu od egzistencijalnog značaja za predlagača koji zahteva prioritetno rešavanje. Pravilan je zaključak Upravnog suda da se Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku prvenstveno ostvaruje zaštita prava na suđenje u razumnom roku u sudskom postupku. Međutim, imajući u vidu da se radi o sporu radi ostvarivanja prava na socijalno davanje, Upravni sud nije smeo zanemariti dugo trajanje upravnog postupka koji je prethodio podnošenju tužbe. Upravni postupak je započeo 25.02.2015. godine, Upravni sud je presudom 1U 13388/15 od 01.11.2017. godine uvažio tužbu tužioca, ovde predlagača, i poništio rešenje drugostepenog organa od 27.01.2015. godine, novi upravni spor koji je sada u toku u predmetu I-7U 17617/18 započeo je zbog ćutanja uprave, a nalog tužiocu da se izjasni o novodonetom drugostepenom rešenju tuženog organa dat je tek 24.10.2019. godine (nakon podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka) iako je Upravni sud još 04.04.2019. godine bio obavešten da je tuženi organ rešenjem od 07.09.2018. godine odlučio o žalbi tužioca.

Polazeći od svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, nakon sprovedenog ispitnog postupka, na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, usvojio žalbu predlagača i preinačio prvostepeno rešenje Upravnog suda tako što je utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Upravnim sudom u predmetu I-7U 17617/18.

S obzirom na to da je ovim rešenjem utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji nije pravnosnažno rešen, Vrhovni kasacioni sud je odredio rok od tri meseca za preduzimanje radnji radi pravnosnažnog rešavanja spornog predmeta, a u smislu člana 11. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da okončanje postupka po podnetom zahtevu ne zavisi samo od aktivnosti suda, već i tuženog organa koji nije postupio po dva naloga suda za dostavljanje spisa predmeta.

Odluka o naknadi troškova predlagaču za sastav prigovora i žalbe od strane advokata doneta je na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom odredaba člana 153. stav 1, člana 154. i člana 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a prema Tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata.

Sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

 

Pouka o pravnom leku.

Protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić