Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su zaključile brak ...1999. godine u ... . U bračnoj zajednici rođena su deca GG ...1999. godine i maloletni VV ...2001. godine. Bračni odnosi parničnih stranaka su poremećeni zbog čega je njihov brak razveden, a maloletno dete VV poveren je majci na negu, brigu i staranje i samostalno vršenje roditeljskog prava. Održavanje ličnih odnosa deteta sa ocem uređeno je tako da se odvija prema volji deteta i dogovoru roditelja, a s obzirom na dotadašnje kontakte i uzrast deteta. Potrebe maloletnog VV, koji je u vreme odlučivanja u žalbenom postupku imao 17 godina, utvrđene su u mesečnom iznosu od 55.000,00 dinara na ime hrane, odeće, obuće, higijene, džeparca, ekskurzija, a isti pohađa privatnu srednju ... školu, za koju školarina iznosi 3.300 evra godišnje. Tužena je zaposlena u firmi čiji je vlasnik i osnivač tužilac, a tužena suvlasnik. Njena zarada je 26.000,00 dinara mesečno. Vlasnik je stana u kome živi sa decom, a koji joj je pripao prema ugovoru o podeli bračne tekovine. Tuženoj je mesečno potrebno 20.000,00 dinara za hranu, odeću i obuću i 15.000,00 dinara za režijske troškove. Zdrava je i radno sposobna, a pored maloletnog VV ima obavezu da izdržava i punoletnog sina GG koji živi sa njima, a kome je za hranu, odeću i obuću mesečno potrebno 20.000,00 dinara, i za treninge ... 5.000,00 dinara mesečno. GG se spremao za prijemni ispit radi upisa na ... i ..., što je koštalo 170 evra. Deca parničnih stranaka su zdrava i bez posebnih potreba. Tužilac je zdrav i radno sposoban, zaposlen je u firmi čiji je osnivač i vlasnik i ima mesečna primanja od 28.000,00 dinara. Mesečno mu je za hranu, odeću i obuću potrebno 25.000,00 dinara i za režijske troškove 16.000,00 dinara. Izdaje stan za koji dobija 150 evra mesečno i ima ušteđevinu, a vlasnik je stana u kojem živi. Osim dece, tužilac nema obavezu izdržavanja drugih lica. Do pre osam meseci tužilac je dobrovoljno davao po 200 evra za svako dete mesečno, nakon čega je nastavio da iznos od 200 evra daje samo sinu GG, dok je za maloletnog VV prestao da daje novac.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su se stekli uslovi da se obaveže tužilac da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa kojim ne živi sa mesečnim iznosom od 20.000,00 dinara, imajući u vidu potrebe deteta kao poverioca izdržavanja, mogućnosti tužioca kao dužnika izdržavanja i životni standard stranaka kao roditelja, te minimalnu sumu izdržavanja kao korektivni faktor.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo pri odlučivanju o visini novčane obaveze tužioca u izdržavanju maloletnog deteta, koja se revizijom osporava.

Saglasno članu 67. i 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11 i 6/15), pravo i dužnost roditelja je da se staraju o deci, dok prema članu 73. i 160. stav 1. Zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Prema odredbi člana 160. stav 1. Porodičnog zakona, visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja, i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja, definisanoj odredbom člana 160. stav 4. istog zakona. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 2.), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (član 160. stav 3.). Prema članu 162. stav 3. istog zakona, ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom kriterijuma iz citiranog člana 160. Porodičnog zakona, adekvatno utvrdili mesečne potrebe maloletnog deteta stranaka kao uobičajene potrebe deteta u srednjoškolskom uzrastu starosti 17. godina, opredeljujući ih na iznos od 55.000,0 dinara, uzimajuću u obzir i visoke troškove privatnog školovanja. Shodno tome, pravilno su sudovi odredili visinu obaveze tužioca da doprinosi izdržavanju maloletnog sina u dosuđenom iznosu od 20.000,00 dinara mesečno, u skladu sa utvrđenim realnim mogućnostima tužioca i njegovim životnim standardom. Dosuđeni iznos, uz doprinos majke, kako u novcu, tako i kroz rad, brigu i staranje koje svakodnevno ulaže, neophodan je za izdržavanje zajedničkog maloletnog deteta parničnih stranaka, kojim će se omogućiti najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, ovde tužilac. Plaćanjem tog iznosa i prema shvatanju ovog suda, a suprotno navodima revizije, neće biti ugrožena egzistencija tužioca, posebno ako se ima u vidu da je tužilac u prethodnom periodu dobrovoljano doprinosio izdržavanju deteta sa približno istom sumom (200 evra mesečno), a u međuvremenu nije došlo do promene njegovih životnih okolnosti.

Nižestepeni sudovi su, suprotno revizijskim navodima, pravilno ocenili sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od uticaja na obavezu tužioca, dok u pretežnom delu navodi revizije upućuju na pogrešno utvrđeno činjenično stanje u pogledu imovinskih prilika i prihoda tužioca. Takvi navodi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i pravilnu primenu materijalnog prava sadržanog u relevantnim odredbama Porodičnog zakona.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja svoje odluke, shodno odredbi člana 414. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić