U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Zdravko Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog Lovačkog udruženja ''BB'' u ..., čiji je zakonski zastupnik Goran Marković iz ..., čiji su punomoćnici Jovanka Rajković i Miroslav Rajković, advokati iz ..., radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3970/19 od 16.01.2018. godine, u sednici održanoj 16.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3970/19 od 16.01.2018. godine, tako što se ODBIJA žalba tužioca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Ubu P1 27/16 od 14.10.2016. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3970/19 od 16.01.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ubu P1 27/16 od 14.10.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 1.500.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog estetskog naruženja iznos od 500.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 500.000,00 dinara i na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na napred navedene iznose počev od 10.12.2015. godine, pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime parničnih troškova isplati iznos od 184.900,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3970/19 od 16.01.2018. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Ubu P1 27/16 od 14.10.2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 350.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog estetske naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 200.000,00 dinara, sa zateznom kamatom na napred navedene iznose počev od 14.10.2016. godine do konačne isplate, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 458.600,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od još 750.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 1.500.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog estetske naruženosti iznos od još 400.000,00 dinara preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 500.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od još 400.000,00 dinara preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 500.000,00 dinara i na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od još 500.000,00 dinara preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od 700.000,00 dinara, sa zateznom kamatom na napred navedene iznose počev od 10.12.2015. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac i tuženi su izjavili revizije i to: tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. u vezi člana 374. stav 1. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, a tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), prema kojoj odredbi je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana, a da je revizija tužioca nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni neka druga bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na radnom mestu upravnika lovišta. Kao upravnik lovišta tuženog bio je angažovan 14.05.2013. godine u svojstvu stručnog pratioca sada pokojnom lovcu VV, povodom lova na srndaće. Tužilac i pokojni VV su džipom krenuli u selo ... uz prethodno izdatu dozvolu za lov na jednog srndaća, s tim što tužilac kao upravnik lovišta ima mogućnost da bez izdavanja nove dozvole tokom lova izvrši korekciju dozvole za lov na više srndaća koje ovlašćenje važi samo za isti dan. Tom prilikom je tužilac upoznao pokojnog VV sa merama bezbednosti lova nakon čega je pokojni VV na ... brdu izvršio probno gađanje, a zatim ispraznio karabin. Nakon toga su vozilom nastavili put, tako što su otišli do svedoka GG koji je u vozilo seo iza pokojnog VV, a zatim su otišli do svedoka DD koji je preuzeo da upravlja džipom. U blizini korita ..., uočili su srndaća na udaljenosti od oko 80m. Nakon toga je tužilac naredio DD da ugasi motor što je ovaj i učinio, naložio VV da polako izađe iz vozila, napuni pušku što je VV i učinio, a zatim je naredio pokojnom VV da može da puca, što je ovaj učinio tako što je preko krova džipa sa naslonjenom rukom na krov ispalio dva hica od kojih je jedan pogodio srndaća. Pogođeni srndać je otišao do drveća gde je pao. Tužilac je ostao sa VV dok su po srndaća otišli svedoci GG i DD. Tužilac je čestitao VV na ulovu, video je da je VV u levoj ruci drži pušku sa položenom cevi, tako da je tužilac navodno video zatvoren zatvarač puške i video da u magacinu i nosaču nema metaka odnosno da je karabin prazan. Nakon što su svedoci GG i DD došli sa srndaćem, istog su stavili u gepek vozila, a zatim nastavili tim putem što je predsednik udruženja ĐĐ predložio a VV prihvatio da pokuša da ostreli još jednog srndaća ali do toga nije došlo jer je pao mrak. Po povratku u džip DD je seo za upravljač vozila, VV je seo na mesto suvozača, a tužilac je seo iza VV, a svedok GG iza svedoka DD. VV je držao pušku uspravno sa kundakom oslonjenom o pod, s tim da tužilac nije mogao da vidi šta radi sa puškom od naslona sedišta koji se ispred njega nalazilo. U jednom momentu začuo se prasak kada je pukla VV puška, on je jauknuo rekavši da mu je razneta leva ruka, a tužilac je osetio bol u levom oku. Pre samog opaljenja puške svedok GG je video da je VV držao pušku ispred nogu oslonjenu na kundak cevi sa uperenom ka krovu automobila u uspravnom položaju, te da je nešto čačkao, ali nije video šta, kada je u jednom momentu puška opalila.

Prilikom povređivanja tužilac je zadobio povredu leve očne jabučice sa zadržanim stranim telima u očnoj jabučici i oko nje. Veštačenjem je utvrđeno da mu je umanjena opšta životna aktivnost 25%, a prilikom povređivanja je trpeo bolove jakog intenziteta u trajanju od 10 časova, srednjeg intenziteta u trajanju od 60 dana i lakog intenziteta do trenutka veštačenja i dalje prilikom primene lokalne terapije. Kod tužioca postoji naruženje srednjeg stepena koji se ogleda u izmenjenoj rožnjači levog oka što se jasno vidi sa većeg odstojanja nego što je odstojanje vođenja razgovora. Prilikom povređivanja tužilac je trpeo primarni strah jakog intenziteta tipa paničnog straha koji je trajao oko 3-5 minuta, sekundarnog straha jakog intenziteta u zbirnom trajanju oko 15 dana, sekundarnog straha srednjeg intenziteta u trajanju od oko šest meseci i strah slabog intenziteta trpi i danas. Na osnovu usaglašenog mišljenja veštaka oftamologa i neuropsihijatra utvrđeno je da umanjenje životne aktivnosti kod tužioca postoji u procentu od 35%.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev neosnovan nalazeći da je tužilac kritičnom prilikom pričinio niz propusta, a koji se odnose na izdavanje naredbe pokojnom VV za punjenje oružja jer je pomenuto oružje već bilo napunjeno sa pet metaka, što ukazuje da je isti napunio oružje u prisustvu tužioca kome je bilo poznato koliko metaka je pokojni VV ubacio u oružje. Nakon okončanja ulova srndaća tužilac nije vršio proveru oružja pokojnog VV kako bi se uverio da li u cevi postoji neispaljeni metak. Dalje tužilac nije smeo dozvoliti bez prethodne kontrole oružja ulazak u vozilo pokojnom VV, a osim toga oružje u vozilu prilikom prevoženja je moralo biti prelomljeno, ukoliko je reč o oružju koje se može prelomiti ili u poziciji zaključanog mehanizma za opaljenje, a ne da bude prevoženo tako što je sa kundakom bilo oslonjeno o pod vozila sa usnima cevi uperenim u pokojnog VV kada je došlo do opaljenja i povređivanja tužioca. Osim toga, tužilac nije sačinio izveštaj o lovu, pa prvostepeni sud nalazi da je isti isključivo odgovoran za štetu koju je pretrpeo na radu jer je usled njegovih propusta došlo do štetne posledice obzirom da tužilac nije kritičnom prilikom postupao u skladu sa Pravilnikom o merama bezbednosti u lovištu i Pravilnikom o gazdovanju lovišta sa kojih razloga je i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda, pa je nakon otvorene rasprave pred tim sudom, nalazeći da u toku postupka nije sa sigurnošću utvrđeno da li je sve vreme kritičnom prilikom oružje VV bilo napunjeno, da svedoci nisu bili prisutni kada je tužilac nakon što je VV pucao na srndaća, video da je njegovo oružje prazno izveo dokaze pred tim sudom, pa ocenom izvedenih dokaza shodno članu 164. Zakona o radu nalazi da postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu obzirom da za istu odgovoran tuženi kao poslodavac. Pri tome, drugostepeni sud nalazi da kod tužioca postoji doprinos nastanku štete nalazeći da isti nije postupao sa dovoljnom pažnjom da na pouzdan način proveri da li je VV kritičnom prilikom pravilno prilikom vožnje držao svoj karabin kundakom oslonjen o pod sa cevi uspravno ka krovu i odmaknutim od tela u skladu sa članom 4. Pravilnika o merama bezbednosti u lovištu (''Službeni glasnik RS'' 76/2011). Tačnije tužilac je propustio i da na pouzdan način sa pažnjom koja odgovara konkretnom prilikom utvrdi da li je oružje VV ispražnjeno nakon što je ispalio dva hica na srndaća što je bio dužan i da neposredno pregleda i uveri se da je oružje ispražnjeno već je samo pogledao oružje koje je VV držao u ruci i pri tome video da je karabin prazan pri čemu je postupio suprotno navedenom Pravilniku o merama bezbednosti u lovištu. Shodno tome, drugostepeni sud nalazi da je tužilac doprineo nastanku štete 50%, pa je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio i obavezao tuženog na isplatu iznosa bliže označenih u stavu drugom izreke presude dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan i odlučio kao u stavu drugom izreke revidirane presude.

Ocenjujući navode revizije Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u ovoj pravnoj stvari činjenično stanje pravilno utvrđeno, ali da se odluka drugostepenog suda zasniva na nepravilnoj oceni izvedenih dokaza i pogrešnoj primeni materijalnog prava, što je ishodovalo preinačenje drugostepene presude.

Naime, drugostepeni sud polazi od odredbe člana 164. Zakona o radu jer tužilac koji je zaposlen kod tuženog na radnom mestu upravnika, kao stručno lice - pratilac dodeljen je lovcu sada pokojnom VV, povodom lova na srndaće. Tužilac je bio obučen kako treba da postupa u ovakvim situacijama a iz izvedenih dokaza nesumnjivo proizilazi da isti nije postupao u skladu sa članom 4. Pravilnika o merama bezbednosti u lovištu (''Službeni glasnik RS'' broj 76/2011). Tuženi je preduzeo sve mere koje predviđa zakon i pravilnik jer je upravo lovcu sada pokojnom VV, kao stručnog pratioca dodelio tužioca povodom opisanog lova na srndaće. Tužilac je bio upravnik lovišta, zaposlen kod tuženog, obučen kako da postupa u ovakvim situacijama, pa iz toga proizilazi da nema propusta tuženog u konkretnom događaju. Propust je načinio tužilac jer nije poštovao odredbe naznačenog Pravilnika o merama bezbednosti u lovištu a propust je učinjen i od strane sada pokojnog VV. Može se zaključiti da kod naznačenih lica postoji podeljena odgovornost ali da se ne može izvesti zaključak da u konkretnoj situaciji postoji i odgovornost tuženog jer je isti preduzeo sve mere predostrožnosti da do povređivanja ne dođe koje su predviđene zakonom i naznačenim pravilnikom. Odgovornost tužene se može podvesti pod objektivnu odgovornost. Ali i taj osnov odgovornosti otpada ukoliko je došlo do preduzimanja svih mera zaštite da do povređivanja ne dođe. Ukoliko se dokaže da su sve te mere preduzete, što u ovoj slučaju jeste učinjeno, onda se ne može ni smatrati da je tuženi u konkretnom slučaju odgovaran za nastalu štetu.

Zbog svega napred iznetog, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilna odluka prvostepenog suda u pogledu glavne stvari, a pravilna je i odluka o troškovima prvostepenog postupka, jer je ista doneta u skladu sa čl. 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ista nedozvoljena.

Naime, tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 25.02.2015. godine, a vrednost revidiranog dela pravnosnažne presude iznosi 2.500.000,00 dinara, koji iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. U konkretnom slučaju radi se o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje. Imajući u vidu činjenicu da navedeni iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS u smislu člana 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu iznetog primenom člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić