Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1179/18 od 14.01.2019. godine, usvojena je žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1869/17 od 12.03.2018. godine preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.12.2012. do 31.12.2015. godine isplati 181.288,63 dinara i na ime naknade troškova za regres za godišnji odmor za period od 01.12.2012. do 31.12.2015. godine iznos od 102.046,50 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom na iznos glavnice do 31.12.2017. godine i daljom kamatom na iznos glavnice od 01.01.2018. godine do isplate, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka. Tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju ukazuje revizija nije osnov za korišćenje tog pravnog sredstva po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... . U spornom periodu od 01.12.2012. do 31.12.2015. godine tužilja je na tom radnom mestu sa I stepenom stručne spreme imala koeficijenat za obračun plate od 6,83. Osnovnu platu tužilje čini proizvod koeficijenta i osnovice za obračun i isplatu plata, a koja se uvećava za procenat minulog rada, te na ime uvećanja po osnovu prekovremenog rada, rada u dane državnih i verskih praznika koji su neradni i rada noću. Tuženi u spornom periodu je tužilji obračunavao platu množenjem koeficijenta radnog mesta tužilje propisane osnovice u tom mestu, nakon čega je celokupnu obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivao sa minimalnom zaradom i po potrebi popunjavao do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listovima u utuženom periodu tuženi je iskazao platu tužilje u visini minimalne zarade.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama je u članu 4. stav 2. propisao da koeficijenat sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor, a tuženi u obračunskim listama za sporni period nije iskazivao troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora niti iskazivao koji deo koeficijenta se odnosi na te naknade. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud nalazi da tužilji u spornom periodu nisu isplaćivane naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova za ishranu s obzirom da kada se koeficijenat njene zarade od 6,83 pomnoži sa cenom rada, zarada nije odgovarala ni visini minimalne zarade na osnovu čega je prvostepeni sud izveo zaključak da u koeficijent za obračun plate tužilji nisu bile sadržane predmetne naknade. Zbog toga je prvostepeni sud i usvojio tužbeni zahtev na način kako je to navedeno. Međutim, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud usvojivši tužbeni zahtev tužilje pogrešno primenio materijalno pravo. S obzirom da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijenat izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora odnosno da je po samom zakonu u koeficijent zaposlenih u javnim službama sadržan dodatak naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora to u konkretnom slučaju tužilja nema pravo na tražene dodatke, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Osnovano tužilja u reviziji navodi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Polazeći od nesporne činjenice da tužilja ima pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor nije sporan ni stav drugostepenog suda da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/2001... 99/2014) u članu 4. propisano da koeficijenat izražava složenost poslova odgovornost, uslove rada i stručnu spremu kao i da koeficijenat sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Ono što je sporno u ovoj parnici je da li je tužilji pravo koje nesumnjivo postoji i realizovano kroz konkretnu isplatu naknada po osnovu dodataka koji su predmet spora. Pri tome, takođe nije sporna ni činjenica da je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada. Iako je u periodu na koji se odnosi sporno potraživanje u ovoj parnici Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05... 32/13) izmenjen (''Službeni glasnik RS'' broj 75/2014) suština minimalne zarade je ostala ista. Minimalna zarada je po Zakonu o radu pravo zaposlenog za standardni učinak i puno radno vreme odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini koja je utvrđena odlukom socijalno- ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije. Pri tome, minimalna zarada se utvrđuje po radnom času za period od najmanje šest meseci i ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene za period koji prethodi periodu za koji se ista utvrđuje. Izmenom člana 111. Zakona o radu iz 2014. godine je precizirano da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju na zarade. Polazeći od citiranih odredaba zakona bez sumnje u minimalnoj zaradi nije sadržana naknada troškova koji su predmet spora u ovoj parnici. Otuda proizilazi da pravo koje tužilji pripada po Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama u konkretnom slučaju kada se radi o troškovima koji su predmet spora nije realizovano konkretnom isplatom naknade po tom osnovu upravo zbog činjenice da je tužilja u spornom periodu primala minimalnu zaradu. U takvoj situaciji proizilazi da je pravilno zaključio prvostepeni sud da tužilja ima pravo da u ovoj parnici realizuje ono što je zakonom priznato, odnosno spornu naknadu troškova, pa je zbog svega toga i preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, sve na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilji su priznati i troškovi revizijskog postupka u visini naknade po AT za pisanje revizije, a polazeći od vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić