U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici od revizije Bojan Pešić, advokat u ..., Vesna Tomić, advokat u ... i Slobodan Milovanović, advokat u ..., protiv tuženog „BB“ d.o.o. ..., koga zastupa Miodrag Nešković, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž1 899/18 od 02.10.2018. godine, u sednici veća održanoj 03.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž1 899/18 od 02.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Gornjem Milanovcu je presudom broj P1 214/14 od 20.12.2017. godine odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o radu zaključen između parničnih stranaka 18.06.2014. godine, kao i da isti od dana zaključenja ne proizvodi pravno dejstvo. Drugim stavom izreke je odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi ugovor o radu od 18.06.2014. godine zaključen između parničnih stranaka. Trećim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 180.000,00 dinara, u roku od 8 dana.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom broj Gž1 899/18 od 02.10.2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je izjavio blagovremenu reviziju protiv pravnosnažne presude apelaconog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede postupka učinjene pred drugostepenim sudom iz čl.374. st.1. ZPP..

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/2014), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni one koje se u reviziji navode.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju presudom Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž 3490/13 od 10.03.2014. godine je poništena odluka tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca od 23.11.2009. godine, te je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad. Tuženi je započeo proceduru vraćanja tužioca na rad, pa je utvrdio da nema radnog mesta na kome je tužilac radio do otkaza. Odlukom o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta sa opisom poslova kod tuženog od 30.04.2014. godine je tačkom 2. sistematizovano radno mesto – referent plana i analize sa opisom poslova i zadataka koje obavlja. Istog dana je predsednik upravnog odbora tuženog pozvao pismenim putem tužioca da zaključe ugovor o radu kojim bi se tužilac rasporedio na radno mesto referenta plana i analize, uz napomenu da je tužilac pre otkaza ugovora o radu radio u službi marketinga, koja je u međuvremenu prestala da postoji, pa se zato tužilac raspoređuje na navedene poslove. Tužilac je sa tuženim koga je predstavljao predsednik Upravnog odbora VV, zaključio ugovor o radu broj 1848 18.06.2014. godine na neodređeno vreme na poslovima koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi referent plana i analize. Tužiocu je zadržana zarada koju je imao pre otkaza ugovora o radu. Tužilac se izjašnjavajući na ponudu za zaključenje spornog ugovora o radu izjasnio da će ugovor potpisati, ali da zadržava pravo na njegovo pobijanje ukazujući tuženom da nema potrebe da zasniva radni odnos sa tuženim, jer je presudom apelacionog suda tuženom naloženo da ga vrati na rad, a ne da sa njim zaključuje novi ugovor o radu.

Odlukom Skupštine preduzeća od 16.03.2015. godine razrešeni su funkcije zakonski zastupnici tuženog pa između ostalih i VV. Rešenjem APR broj ... od 08.04.2015. godine je utvrđena promena zakonskih zastupnika tuženog preduzeća i osnivačkog akta, pa su svi članovi upravnog odbora tuženog i lica upisana za zakonske zastupnike (kao i VV) prestali da vrše funkciju predsednika UO i da budu zakonski zastupnici tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, jer su ocenili da sporni ugovor o radu nema formalnih nedostataka, da nije suprotan propisima, javnom poretku i dobrim običajima, da on nije ni rušljiv, jer ga nije zaključila stranka koja je ograničeno i poslovno nesposobna, već je u ime tuženog zakonski zastupnik tuženog kao ovlašćeno lice za zastupanje tuženog potpisao ugovor, a da tužilac nije dokazao da je bilo mana volje na strani tužioca ili tuženog, da je na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu nakon poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, tužilac vraćen na posao i raspoređen na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima – referent plana i analize sa zaradom u visini koju je imao pre otkaza ugovora o radu, te da je tuženi ovim ugovorom o radu postupio po pravnosnažnoj odluci kojom je obavezan da tužioca vrati na rad jer je poništeno rešenje o njegovom otkazu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio da je tužilac tužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da je poziv za zaključenje spornog ugovora o radu upućen tužiocu istog dana kada je doneta odluka o izmeni Pravilnika o sistematizaciji, da je Pravilnik donet suprotno članu 196. stav 1. Ustava Republike Srbije i na tvrdnji da je ugovor potpisalo lice koje nije bilo ovlašćeno da to učini, a te tvrdnje ponavlja i u reviziji. Međutim, revizijski sud je našao da ove tvrdnje tužioca nisu osnovane.

Naime, činjenica je da je tuženi 30.04.2014. godine doneo odluku o izmeni i dopuni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta sa opisom poslova, a kojim je predviđeno radno mesto na koje je tužilac raspoređen ugovorom o radu – referent plana i analize. Odluka je 30.04.2014. godine istaknuta na oglasnoj tabli tuženog, a njenom tačkom 4. je propisano da stupa na snagu danom donošenja i da se primenjuje od dana njenog objavljivanja na oglasnoj tabli preduzeća, što znači da je sve učinjeno u jednom danu. Međutim, kako su sporni ugovor o radu parnične stranke potpisale 18.06.2014. godine, nema povrede tužiočevih prava jer je u to vreme Pravilnik svakako stupio na snagu jer je protekao rok od 8 dana propisan članom 196. stav 4. Ustava Republike Srbije, na koji se tužilac poziva.

Ni drugi razlog za nišavost ugovora o radu ne stoji. Naime, Skupština tuženog je 12.05.2014. godine donela odluku kojom je utvrdila da je istekao mandat članovima upravnog odbora, pa i VV (...) koji je potpisao sporni ugovor o radu. Odlukom Skupštine tuženog od 16.03.2015.godine razrešeni su funkcije članovi i predsednik Upravnog odbora, a APR je doneo rešenje 08.04.2015. godine o upisu promena zakonskih zastupnika i članova i predsednika Upravnog odbora tuženog. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda bitna je činjenica što je u vreme kada je VV potpisao ugovor o radu sa tužiocem (18.06.2014. godine), bio registrovan u APR kao zakonski zastupnik tuženog.

Iz navedenih razloga, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca jer nisu utvrđeni formalni nedostaci spornog ugovora o radu, ugovor nije zaključen protivno prinudnim propisima, javnom poretku niti dobrim običajima da bi bio ništav na osnovu čl. 103. st.1. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana i odlučio je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić