U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biljane Dragojević, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Nataša Mijaljević i Jovica Mijaljević, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijske uprave u Novom Pazaru, koju zastupa Državni pravobranilac, Odeljenje u Kragujevcu, radi isplate razlike po osnovu smenskog rada, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1285/18 od 20.08.2018. godine, u sednici održanoj 06.02.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1285/18 od 20.08.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1285/18 od 20.08.2018. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 146/17 od 21.02.2018. godine pa je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, za period od 15.04.2014. do 31.03.2015. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označene u izreci presude. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Kako je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao ispunjenost uslova za primenu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle biti od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se nalazi u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policijskog službenika. U utuženom periodu rad je obavljao u turnusu, tako što je radio 12 sati, odmarao 24 sata, ponovo radio 12 sati, a potom odmarao 48 sati. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđeno je da je tužena u spornom periodu u ukupni koeficijent osnovne zarade tužioca integrisala koeficijent za smenski rad čija vrednost iznosi 0,145, što je sadržano i u rešenju tužene. Veštačenjem je utvrđeno da vrednost koeficijenta za smenski rad od 28,6% (preračunavanjem ovog koeficijenta) iznosi 0,420 za period od aprila do juna 2014. godine, odnosno 8,481 za period od jula 2014. godine do marta 2015. godine, na osnovu čega je veštak zaključio da tužiocu rad u smenama nije pravilno vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, jer mu koeficijent za obračun zarade nije pravilno uvećan po osnovu rada u smenama, već mu je priznat u visini od 0,145, na osnovu čega je utvrđeno postojanje razlike.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na dodatak na platu za smenski rad, s obzirom da primenjeno uvećanje i vrednovanje koeficijentom od 0,145 od osnovice ne odgovara uvećanju plate od 28,6%, odnosno manje je od uvećanja koje je propisano odredbama Zakona o policiji, pa je usvojio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, jer je saglasno članu 147a Zakona o policiji i Pravilniku o platama zaposlenih u MUP-u smenski rad tužiocu vrednovan kroz dodatni koeficijent.

Neosnovani su navodi revizije kojim se osporava stanovište drugostepenog suda da tužilac nema pravo na uvećanje plate od 28,6% po osnovu rada u smenama. Navedeni procenat uvećanja plata propisan članom 147a Zakona o policiji namenjen je zaposlenima koji rade na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno. To je dodatak na platu koji nije uzet u obzir pri vrednovanju poslova radnog mesta zbog toga što za to radno mesto nije predviđen rad u smenama. Uvećanje plate se obračunava na svaki sat rada ako zaposleni koji nema smenski rad povremeno radi u smenama. Tužiocu je rad u smenama izražen kroz koeficijent za obračun plate pri vrednovanju poslova radnog mesta i isplaćuje mu se za svaki mesec. Kako je neredovnost u radu na nekim radnim mestima stalni uslov rada i tako je vrednovana kroz koeficijent, a na nekim mestima nije stalni uslov rada već se uvodi povremeno, to ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju. Stoga je neosnovano pozivanje revidenta na pravo zaposlenih na jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod istog poslodavca.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Biljana Dragojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić