Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 uz 6/17 od 07.06.2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u prvom, drugom, četvrtom, šestom i sedmom stavu izreke. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv drugostepene pravnosnažne presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 55/14) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona nije relevantno jer ova bitna povreda ne predstavlja revizijski razlog iz člana 407. Zakona. Zato revizijski sud nije ovlašćen da je ceni. Iz istih razloga nisu razmatrani ni revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja i pogrešno utvrđeno činjenično stanje.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da su prema tužiocu preduzete štetne radnje u vezi sa uzbunjivanjem, zabrana tuženom da ponavlja te radnje i obavezivanje na naknadu štete.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po Ugovoru o radu od 15.01.2003. godine na radnom mestu tehničar I u ..., sa srednjom stručnom spremom. Prema Aneksu ugovora o radu od 16.06.2014. godine raspoređen je na radno mesto tehničar 1 – koordinator u Odeljenju za prikupljnjae .... Određen mu je koeficijent od 14,39 i uvećana zarada za 11,6%. Prema Aneksu br. 3 od 31.12.2014. godine tužilac je raspoređen na radno mesto glavnog tehničara odeljenja. Određen mu je koeficijent od 16,14 i uvećana zarada za 12 %. Agencija za borbu protiv korupcije je 01.10.2013. godine tužiocu priznala status uzbunjivača u vezi njegove prijave o postojanju sumnje da je direktor tuženog izvršio zloupotrebu službenog položaja. Tužilac je došao do informacija značajnih za organizaciju rada i finansijsko poslovanje tuženog a koje su upućivale na nepravilan i nezakonit rad tuženog. To su informacije o gubljenju spora i naknadi štete privrednim društvima ''VV'' i ''TT'' u iznosu od 7.000.000,00 dinara, o zasnivanju radnog odnosa sa licima koja ne ispunjavaju zakonske uslove, kao i o utrošenim novčanim sredstvima prema podacima načelnika finansijskog sektora tuženog po kojima je prikazan veći utrošak sredstava u odnosu na onaj po originalnim računima. Tužilac je nepravilnosti u radu tuženog koje su konstatovane prilikom interne kontrole prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije. Agencija ga je obavestila da je formiran predmet u tužilaštvu. Nakon izvršene prijave od 30.10.2015. godine tužiocu je 10.11.2015. godine ponuđena izmena uslova rada sa umanjenim koeficijentom i osnovnom zaradom. Istog dana je zaključen Aneks broj 4 ugovora. Posle prijava od 16.11.2015. i 23.11.2015. godine, tužilac je po Aneksu od 26.11.2015. godine premešten sa radnog mesta glavni tehničar na radno mesto tehničar 1, sa manjim koeficijentom i zaradom. Nakon prijave od 04.12.2015. i 04.02.2016. godine, a mesec dana od prethodno zaključenog ugovora, tuženi je treći put uputio tužiocu ponudu za izmenu uslova rada premeštajem u drugo odeljenje. Iz sadržine iskaza tužioca utvrđeno je da su mu upućivane pretnje od zamenika direktora što su čuli i drugi zaposleni, da je uznemiravan telefonom kod kuće, da se o njemu šire dezinformacije da ima dosije u MUP-u, kao i da ga se drugi radnici klone i ne smeju da komuniciraju sa njim. Ponašanje usmereno protiv tužioca u smislu pretnji je izazvalo i zabrinutost njegove porodice.

Na temelju tih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da radnje tuženog predstavljaju štetne radnje iz člana 2. tačka 7. Zakona o zaštiti uzbunjivača. Takvim radnjama tuženi je stavio tužioca u nepovoljniji položaj i naneo mu štetu u pogledu visine zarade, jer mu je ukinut dodatak na rukovođenje i umanjen koeficijent za obračun zarade. Postoji uzročno-posledična veza između premeštaja tužioca i preduzetih radnji uzbunjivanja. To je osnov za naknadu štete iz člana 22. u vezi sa članom 6 Zakona o zaštiti uzbunjivača. Zato je tužiocu primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima dosuđena pravična naknada nematerijalne štete zbog povrede časti u ugleda. Pri utvrđivanju njene visine uzete su u obzir sve okolnosti, okruženje u kome tužilac radi, odnos drugih radnika prema njemu posle otkrivanja informacija, kao i i zabrinutost zbog upućenih pretnji.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Zakonom o zaštiti uzbunjivača predviđeno je da je ''uzbunjivanje“ između ostalog otkrivanje informacija o kršenju propisa. Uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu. Cilj uzbunjivanja, odnosno otkrivanja informacije je zaštita javnog interesa. Da bi se radnja preduzeta od nekog lica okarakterisala kao uzbunjivanje, neophodno je da informacija koja se otkriva ukazuje da je ugrožen javni interes. Uslov za pružanje sudske zaštite je da je prema uzbunjivaču preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, a ne u vezi sa njegovim ličnim statusom ili drugim njegovim pravima. U slučajevima nanošenja štete zbog uzbunjivanja, uzbunjivač ima pravo na naknadu štete u skladu sa Zakonom koji uređuje obligacione odnose.

U sporovedenom postupku je utvrđeno da je tuženi izvršio štetne radnje prema tužiocu. Utvrđeno je da su štetne radnje preduzete u vezi sa uzbunjivanjem – otkrivanjem informacija od strane tužioca o nepravilnostima u radu tuženog.

Tužiocu je zbog uzbunjivanja naneta šteta tako što je premešten na niže radno mesto, smanjen mu je koeficijent za obračun i isplatu zarade i osnovna zarada. Zbog preduzetih radnji uzbunjivanja tužilac je pretrpeo i nematerijanu štetu u vidu povrede časti i ugleda. Otuda i pravo tužioca da po tom osnovu potražuje naknadu štete.

Revizijske tvrdnje predstavljaju pokušaj suprotnog prikaza činjeničnog stanja koje bi tuženom išle u prilog, ali iste nemaju utemeljenje u činjenicama koje su utvrđene u sprovedenom postupku.

Iz tih razloga je na temelju odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić