Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 24.03.2018. godine u 23 časa i 40 minuta u mestu ..., na putu A1 na deonici petlja Velika Plana – petlja Požarevac, u smeru ka Beogradu došlo je do saobraćajne nezgode kada je u visini kilometarskog stuba 275 – 500 m, preko kolovoza ispred putničkog automobila marke ... reg.oznake ..., u vlasništvu tužioca, kojim je upravljao njegov brat BB, izletela divlja svinja. Došlo je do kontakta prednje strane vozila sa životinjom i nastupila je šteta na vozilu. Vozilo je bilo osigurano kod „Milenijum osiguranja“. Prema nalazu i mišljenju veštaka saobraćajno-mašinske struke od 26.04.2018. godine, utvrđeno je da stvarna šteta na dan veštačenja na predmetnom automobilu iznosi 619.286,33 dinara i da se radi o totalnoj šteti tako da je popravka vozila ekonomski nerentabilna. Oštećen je prednji deo vozila, a vrednost vozila umanjena za troškove amortizacije, opšteg stanja vozila i tržišnog faktora je u visini od 801.146,60 dinara. Vrednost ostatka vozila je 22,70% što čini iznos od 181.860,27 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud polazeći od odredbe člana 155, 185. stav 1. ZOO, člana 7., člana 8. i člana 15. Zakona o javnim putevima izvodi zaključak da je tuženi koji je zadužen da upravljanje državnim putevima, a kao javno preduzeće koje je osnovala Vlada, dužan da neprekidno i kvalitetno održava zaštitu javnog puta i da je dužan da obezbedi nesmetano i bezbedno odvijanje saobraćaja na njemu. Prema stavu 2. člana 7. Zakona o javnim putevima propisano je da upravljač javnog puta odgovara za štetu koja nastane korisnicima javnog puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja pojedinih radova na redovnom održavanju javnog puta propisanih tim Zakonom, odnosno zbog izvođenja tih radova suprotno propisanim tehničkim uslovima i načinu njihovog izvođenja. Naletanje vozila na divlju životinju na državnom putu ne može predstavljati činjenicu koja se nije mogla predvideti ni izbeći ili otkloniti, čime bi se tuženi na osnovu člana 177. Zakona o obligacionim odnosima oslobodio odgovornosti, jer je bio u obavezi da preduzme sve radove na redovnom održavanju javnog puta, kako bi sprečio situaciju kojom bi dolazilo do nastanka štete naletanje vozila na životinje. Tuženi je snosio teret dokazivanja činjenice da je redovno obavljao delatnost održavanja i zaštite puta, što u toku postupka nije dokazao shodno odredbi člana 231. ZPP. Stoga se tuženi ne može osloboditi odgovornosti uz isticanje da je odgovornost na strani Lovačkog saveza Srbije kojem je povereno lovište. Da je zaštitna ograda u konkretnom slučaju bila adekvatno ograđena, životinja ne bi mogla da uđe na prostor javnog puta i ne bi došlo do predmetne nezgode, a time i prouzrokovanja štete na vozilu tužioca.

Drugostepeni sud zauzima suprotno stanovište i nalazi da ne postoji uzročno- posledična veza između nastale štete i propuštanja tuženog u obavljanju radova na održavanju javnog puta, tj. da nije dokazano da nije preduzeo sve neophodne mere radi sprečavanja štete koju divljač može pričiniti imovini. Pri tome zaključuje da se odgovornost tuženog ne pretpostavlja, te da je iznenadna pojava divlje životinje na putu u noći predstavlja nepredvidivu okolnost koja je svakako bila van kontrole tuženog, odnosno okolnost koju nije mogao otkloniti niti izbeći. Tužilac nije dokazao da tuženi nije preduzeo sve neophodne mere radi sprečavanja štete koju divljač može pričiniti imovini i zaključuje da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da postoji pasivna legitimacija na strani tuženog kao odgovornog za nastalu štetu. Shodno tome preinačuje prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbija kao neosnovan.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo.

Prema članu 15. stav 2. Zakona o javnim putevima, propisano je da upravljač javnog puta odgovara za štetu korisnicima javnog puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja pojedinih radova na redovnom održavanju javnog puta propisanih ovim Zakonom, odnosno zbog izvođenja tih radova suprotno propisanim tehničkim uslovima i načinu njihovog izvođenja. Delatnost upravljanja državnim putevima povereno je tuženom. (član 8. Zakona o javnim putevima), a prema članu 7. naznačenog Zakona propisano je šta se smatra upravljanjem javnim putevima. U tu delatnost spada i održavanje i zaštita javnog puta. Divlja svinja na koju je naletelo vozilo tužioca kojim je upravljao njegov brat, dogodilo se u prostoru gde nije smela da se nađe naznačena životinja. Radi se o auto-putu, isti mora biti ograđen da bi sprečio ulazak životinja, a sve u cilju bezbednosti obavljanja saobraćaja. Očigledno je da je naznačena životinja prošla na mestu koje nije bilo dobro zaštićeno za ulazak na prostor koji pripada zaštitnom pojasu auto-puta. To ukazuje na okolnost da tuženi nije preduzeo sve mere i da obezbedi nesmetano i bezbedno odvijanje saobraćaja na auto-putu, u skladu sa propisanim tehničkim uslovima. Pravilno zaključuje prvostepeni sud da naletanje vozila na divlju životinju na auto-putu se nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti, čime bi tuženi na osnovu člana 177. Zakona o obligacionim odnosima bio oslobođen odgovornosti. Tuženi je bio u obavezi da preduzme sve radove na redovnom održavanju auto-puta kako bi sprečio u kojoj bi dolazilo do nastanka štete i naletanjem vozila na životinje. U tom smislu tuženi snosi teret dokazivanja činjenice da je preduzeo sve mere da spreči kretanje životinja po kolovozu i zaštićenom prostoru auto-puta, što u toku postupka nije dokazivao. Visina štete je pravilno utvrđena putem veštačenja. Tužilac shodno odredbi člana 155. i 185. stav 1. ZOO ima pravo na naknadu štete u visini dosuđenoj u prvostepenom postupku.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci pod stavom 1.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 153., 154. i 165. ZPP i odnosi se na nužne troškove koji su opredeljeni u sadržini revizije tužioca i to na: iznos od 18.000,00 dinara, za sastav revizije od strane advokata shodno važećoj tarifi i troškova na ime takse za reviziju u visini od 106.200,00 dinara i takse na odluku po reviziji u visini od 106.200,00 dinara shodno Zakonu o sudskim taksama, što ukupno čini iznos od 230.400,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić