.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 363/2019
05.12.2019. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Božidara Vujičića, članova veća, sa savetnikom Vesnom Mraković, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju iz Beograda, Masarikova 5, za preispitivanje sudske odluke - presude Upravnog suda 22 U 15272/16 od 03.10.2019. godine, uz učešće AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Miroslav Nikolić, advokat iz ..., ... ..., kao protivnom strankom, uz učešće PU ''BB'' iz ..., ... ... i sa Republikom Srbijom, koju zastupa Državni pravobranilac Republike Srbije, u predmetu vraćanja imovine, u nejavnoj sednici veća, održanoj dana 05.12.2019. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se UVAŽAVA i PREINAČUJE SE presuda Upravnog suda 22 U 15272/16 od 03.10.2019. godine, tako što se ODBIJA tužba AA iz ... i ODBIJA zahtev AA za naknadu troškova upravnog spora.
U preostalom delu, u pogledu zahteva Republike Srbije i Opštine Mali Zvornik za naknadu troškova upravnog spora, presuda ostaje neizmenjena.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom uvažena je tužba AA iz ..., poništeno je rešenje Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj .../... od 03.10.2016. godine i predmet je vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Osporenim rešenjem odbijen je zahtev AA za vraćanje prava svojine na džamiji na kp. br. ... KO ... .
U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, podnosilac ukazuje na to da je imovina koja je predmet zahteva za vraćanje oduzeta primenom člana 11. Osnovnog zakona o eksproprijaciji iz 1947. godine, kojim je bilo propisano da će se sopstveniku dati naknada u visini procene prometne vrednosti koji eksproprisana imovina ima na dan procene. Navodi da je Upravni sud našao da je u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja trebalo na nesumnjiv način utvrditi kakav je odnos između iznosa od 310.717,00 dinara i tržišne vrednosti nepokretnosti, odnosno da li je u pitanju pravična ili tržišna vrednost eksproprisane nepokretnosti. Podnosilac zahteva ističe da tržišna cena nepokretnosti predstavlja prometnu cenu tj. cenu koju nepokretnost ima u pravnom prometu. Ističe, takođe, da je termin „pravična naknada“ uveden tek 15.02.1968. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni list SFRJ“, broj 68), a da je eksproprijacija u konkretnom slučaju izvršena 1953. godine. Navodi i to da protivna stranka nije dostavila nijedan dokaz kojim bi dovela u sumnju da je naknada koja je isplaćena u skladu sa odredbama Osnovnog zakona o eksproprijaciji bila tržišna. Smatra da je postupanjem Upravnog suda povređeno pravo stranaka na pravnu sigurnost, jer je taj sud u dosadašnjoj praksi odbijao tužbe crkava kojima je odbijen zahtev za restituciju u slučajevima kada je bivšem vlasniku utvrđena naknada primenom odredbe člana 11. Osnovnog zakona o eksproprijaciji. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži, a pobijanu presudu ukine ili preinači.
Protivna stranka, u odgovoru na zahtev, predlaže da sud isti odbije.
Predškolska ustanova ''BB'' iz ..., u odgovoru na zahtev, predlaže da sud isti odbije.
Republika Srbija nije dostavila odgovor na zahtev, iako joj je zahtev uručen preko Državnog pravobranioca Republike Srbije.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:
Zahtev je osnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, postupak u ovoj upravnoj stvari pokrenut je zahtevom tužioca (ovde protivne stranke), podnetim na osnovu Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, i to za vraćanje eksproprisane nepokretne imovine – džamije sa dvorištem na kat. parc. br. ... KO ... . Rešenjem Sreske eksproprijacione komisije u Loznici E 8/50 određeno je da će se na ime naknade za oduzeto zemljište ranijem sopstveniku isplatiti 13.221,00 dinara u državnim obveznicama, kao i naknada za jednu porušenu džamiju i naknada za neporušenu džamiju koju će eksproprijat o svom trošku preneti na drugo zemljište, u iznosu od 286.025,00 dinara u državnim obveznicama, pri čemu se donosilac pozvao na odredbe čl. 1, 2, 3, 7, 9, 11, 15, 18, 20, 21, 24, 28, 29. i 31. Osnovnog zakona o eksproprijaciji. Upravni sud je našao da je u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja bilo potrebno utvrditi kakav je odnos između iznosa od 310.717,00 dinara, koliko je prema potvrdi Narodne banke Srbije bilo isplaćeno ranijem sopstveniku, i tržišne cene eksproprisane nepokretnosti u vreme oduzimanja, odnosno da se na nesumnjiv način utvrdi da li je u pitanju pravična ili tržišna vrednost navedene nepokretnosti. Stoga su, po oceni Upravnog suda, osporenim rešenjem učinjene bitne povrede pravila postupka iz odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer iz razloga datih u obrazloženju osporenog rešenja i dokaza u dostavljenim spisima ne proizlazi pravilnost odluke date u dispozitivu i pravilnost primene odredbe člana 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama u konkretnom slučaju.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano navodima zahteva ukazuje na to da je presudom povređen zakon.
Odredbom člana 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' broj 46/06) je propisano da se tim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava, primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade.
Odredbama člana 11. st. 1. i 2. Osnovnog zakona o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, br.28/47, 12/57 i 53/62) bilo je propisano da će se sopstveniku dati naknada za ekspropisanu imovinu u visini prosečne prometne vrednosti, koju eksproprisana imovina ima na dan procene.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj presudi su pravilno ocenjeni kao neosnovani navodi tužbe da tužilac ima pravo na vraćanje imovine bez obzira na to da li mu je isplaćena naknada za imovinu, jer, saglasno odredbi člana 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, crkva, odnosno verska zajednica ima pravo na vraćanje imovine samo ako je ona oduzeta bez tržišne naknade. Takođe, Upravni sud je dao valjane razloge koji se odnose na dokaze o tome da je tužiocu, ovde protivnoj stranci, u celini isplaćena naknada za eksproprisane nepokretnosti. Vrhovni kasacioni sud prihvata i stanovište Upravnog suda iz obrazloženja pobijane presude da na rešenje ove upravne stvari nije od uticaja navod tužbe kojim se ukazuje na to da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano pravo na vraćanje imovine koja je oduzeta primenom Zakona o eksproprijaciji važećih do 1968. godine, budući da se radi o različitim propisima u postupcima restitucije.
Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio stanovište Upravnog suda da je u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja bilo potrebno utvrditi kakav je odnos između iznosa od 310.717,00 dinara i tržišne cene eksproprisanih nepokretnosti u vreme oduzimanja, odnosno da se na nesumnjiv način utvrdi da li je u pitanju pravična ili tržišna vrednost navedenih nepokretnosti. Naime u članu 11. Osnovnog zakona o eksproprijaciji koji je važio u vreme oduzimanja nepokretnosti protivnoj stranci bilo je propisano da će se naknada isplaćivati u visini prometne vrednosti nepokretnosti, dok se u članu 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama navodi tržišna naknada. Dakle, ni u jednom od merodavnih zakona nije predviđena pravična naknada za eksproprisanu nepokretnost, pa podnosilac zahteva zato nije bio dužan da u upravnom postupku utvrđuje da li je naknada za eksproprisane nepokretnosti u ovom slučaju bila pravična. Pravična naknada za eksproprisanu imovinu je propisana tek u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, broj 5/68) i ona se nije određivala samo prema tržišnim parametrima nego je zavisila i od ličnih i porodičnih prilika sopstvenika, kao i od drugih kriterijuma u zavisnosti od vrste nepokretnosti. Kada je u pitanju odnos između prometne vrednosti i tržišne naknade, Vrhovni kasacioni sud konstatuje da se u rešenju o eksproprijaciji ne pominju direktno reči ''tržišna'' i ''prometna vrednost'', ali se navode članovi Osnovnog zakona o eksproprijaciji na osnovu kojih je rešenje doneto, a između ostalog i član 11. kojim je bilo propisano da će se naknada isplatiti u visini prosečne prometne vrednosti nepokretnosti. Tuženi organ je zauzeo stanovište da prometna vrednost nepokretnosti odgovara tržišnoj ceni eksproprisane nepokretnosti u vreme oduzimanja, te da je teret dokazivanja suprotnog na podnosiocu zahteva za restituciju, ali da podnosilac zahteva nije dostavio nijedan dokaz da utvrđena i isplaćena prometna vrednost eksproprisane nepokretnosti nije istovremeno bila i njena tržišna vrednost, što je, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan stav. Ovakva ocena zasnovana je na odredbama člana 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama i člana 150. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10). Ratio legis Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama bio je da se crkvama i verskim zajednicama vrati imovina samo ako je ona oduzeta bez tržišne naknade na osnovu propisa i drugih akata koji su primenjivani nakon 1945. godine, kako pravilno zaključuje i Upravni sud u pobijanoj presudi, a iz čega proizlazi zakonska pretpostavka da je oduzimanje imovine na osnovu propisa i drugih akata vršeno uz isplatu tržišne naknade. Ukoliko postoji zakonska pretpostavka o određenoj činjenici, onaj ko se na nju poziva, u ovom slučaju podnosilac zahteva za preispitivanje, nije dužan da je dokaže. S druge strane, lice koje smatra da takva pretpostavljena činjenica ne postoji - mora pretpostavku oboriti tj. ponuditi dokaze koji potvrđuju suprotno, što u sprovedenom postupku protivna stranka nije učinila. Iz iznetih razloga ne postoje bitne povrede pravila postupka iz odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku pri donošenju osporenog rešenja, kako je navedeno u pobijanoj presudi.
Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je zahtev uvažio i preinačio pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, pri čemu je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora shodnom primenom odredaba člana 153. Zakona o parničnom postupku.
Vrhovni kasacioni sud je odluku iz stava drugog dispozitiva presude doneo zbog toga što odgovori na tužbu Republike Srbije i Opštine Mali Zvornik ne sadrže ništa novo u odnosu na podatke u spisima i sadržinu tužbe, zbog čega nisu bili od značaja za odlučivanje.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
dana 05.12.2019. godine, Uzp 363/2019
Zapisničar, Predsednik veća – sudija,
Vesna Mraković,s.r. Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
