U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnosilac ponavlja navode tužbe da je svojinu na predmetnim nepokretnostima stekao odlukom državnog organa u sudskom izvršnom postupku sprovedenom pred Opštinskim sudom u Rumi, na originarni način (član 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa). Ističe da sudske odluke nisu akti raspolaganja obuhvaćeni odredbom člana 36. stav 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, odnosno da sudske odluke nisu pravni poslovi ni pravni akti, koji se odnose na slobodu u raspolaganju fizičkih i pravnih lica nepokretnostima u njihovoj svojini. Smatra da navedenom odredbom zakonodavac zabranjuje raspolaganje imovinom koja je predmet vraćanja verskim zajednicama koje bi, po svojoj suštini, predstavljale radnje i aktivnosti koje preduzimaju subjekti, pravna i fizička lica, kao nosioci prava svojine, da slobodnom voljom otuđuju, poklanjaju, razmenjuju, terete ili na drugi način raspolažu svojom imovinom koja je predmet vraćanja verskim zajednicama. Međutim, sudske odluke, pa dakle i rešenje o izvršenju br. Iv. 453/06 od 01.06.2006. godine, rešenje o dosudi nepokretnosti br. .../... od 22.02.2007. godine i rešenje o predaji nepokretnosti br. Iv. 453/06 od 27.02.2007. godine, nisu pravni poslovi i ne predstavljaju izjavu volje podnosioca zahteva, suda ili bivšeg vlasnika nepokretnosti. Dalje navodi da „zgrada ugostiteljstva – hotel“ nije poslovna zgrada, niti poslovna prostorija, te da „hotel“ nije nepokretnost koja može biti predmet vraćanja verskim zajednicama, a saglasno odredbi člana 9. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Ukazuje na odredbu člana 133. Zakona o izvršnom postupku („Sl.glasnik RS“ br. 125/2004) koji je tada važio, a kojom je propisanao da i „ukidanje ili preinačenje rešenja o izvršenju, posle pravnosnažnosti rešenja o prodaji nepokretnosti kupcu, nema uticaja na njegovo pravo stečeno po rešenju o prodaji nepokretnosti“. Pored toga ističe i da navedena sudska rešenja, doneta u izvršnom postupku, nisu ni ukinuta niti preinačena. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i pobijanu presudu ukine.

Protivna stranka Agencija za restituciju, Jedinica za konfesionalnu restituciju Beograd, u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.

Protivna stranka Srpska pravoslavna crkva, Eparhija ..., Srpski pravoslavni manastir ..., predlaže da sud zahtev odbije i obaveže podnosioca da mu nadoknadi troškove u iznosu od 30.000,00 dinara.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je tuženi organ odlučio kao u dispozitivu osporenog delimičnog rešenja, budući da je tužilac predmetnu nepokretnost stekao nakon 01.05.2006. godine, na osnovu pravnog posla koji je prema izričitoj odredbi člana 36. stav 2. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' broj 46/06), ništav. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge obrazloženja tužene Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ona doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu propisa. I po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tuženi organ je pravilno primenio materijalno pravilno kada je ocenio da su ispunjeni uslovi za vraćanje (restituciju), u naturalnom obliku, predmetne nepokretne imovine Srpskom pravoslavnom manastiru ... Eparhije ...Srpske pravoslavne crkve, koji je zahtev za restituciju podneo 03.05.2007. godine, kao i kada je obavezao DOO „AA“ preduzeće za promet i usluge ..., kao držaoca tih nepokretnosti, da ih preda u državinu Srpskom pravoslavnom manastiru ... Eparhije ... Srpske pravoslavne crkve.

Odredbom člana 4. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' broj 46/06) je propisano da se bivšem vlasniku oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku, ili se naknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine, a ako to nije moguće, isplaćuje se novčana naknada.

Odredbom člana 7. stav 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, između ostalog, propisano je da je obveznik vraćanja nepokretnosti, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine.

Prema članu 9. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, predmet vraćanja su nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica, i to: poljoprivredno zemljište; šume i šumsko zemljište; građevinsko zemljište; stambene i poslovne zgrade, odnosno idealni delovi takvih zgrada; stanovi i poslovne prostorije; pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.

Odredbom člana 10. stav 1. istog zakona je propisano da je obveznik vraćanja dužan da crkvi, odnosno verskoj zajednici vrati pravo svojine i državine na nepokretnosti koja je bila oduzeta, ako je u približno istom obliku i stanju u kome je bila u vreme oduzimanja.

Imajući u vidu citirane propise i kako je u sprovedenom postupku utvrđeno da je predmetna imovina – zgrada upisana kao „zgrada ugostiteljstva – hotel“ i građevinsko zemljište na kome je ta zgrada sagrađena (danas kp. .../... KO ...) u postupku agrarne reforme oduzeta Manastiru ,,,, da je u približno istom stanju i obliku kao u vreme oduzimanja i da je u državini DOO „AA“ preduzeće za promet i usluge ,,,, koje je istu steklo nakon 01.05.2006. godine u izvršnom postupku sprovedenom pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu br. Iv. 453/06, pravilno je tuženi organ našao da su ispunjeni uslovi za njeno vraćanje na način kako je odlučeno osporenim rešenjem.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navod zahteva kojim se ukazuje da je podnosilac zahteva za preispitivanje sudske odluke predmetnu nepokretnu imovinu stekao u izvršnom postupku br. Iv. 453/06 pred Opštinskim sudom u Rumi na osnovu rešenja suda donetih u tom postupku, što se po njegovom shvatanju ne može podvesti pod nedozvoljeno raspolaganje iz člana 36. stav 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, pa je našao da je neosnovan.

Odredbom člana 36. stav 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama propisano je da od 01.maja 2006. godine nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je po odredbama ovog zakona predmet vraćanja, niti zasnivanje hipoteke, zaloge ili zakupa na toj imovini. Prema stavu 2. istog člana, pravni poslovi i pravni akti koji su u suprotnosti sa odredbom stava 1. ovog člana ništavi su.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da je zakonodavac od 01.maja 2006. godine zabranio bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je po odredbama ovog zakona predmet vraćanja, što znači da se ovom imovinom ne može raspolagati ni na koji način i ni pod kojim uslovima. Pri tome zakonodavac ovu zabranu nije ograničio navođenjem subjekata na koje se zabrana odnosi, niti način na koji se raspolaganje vrši – pravnim poslom ili pravnim aktom. S obzirom na to, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, vlasništvo na imovini koja je po odredbama Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama predmet vraćanja, ne može se, nakon 01. maja 2006. godine, sticati odnosno prenositi pravnim poslom, ali ni pravnim aktom doneti u postupku prinudnog izvršenja pred sudom.

Bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja i pobijane presude je ukazivanje podnosioca zahteva na odredbu člana 133. Zakona o izvršnom postupku („Sl.glasnik RS“ br. 125/2004). Ovo stoga što se na vraćanje (restituciju) imovine crkvama i verskim zajednicama primenjuje propis koji je donet nakon navedenog zakona, i to Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama kao lex specialis i lex posterior, a kojim su uređeni uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica.

Neosnovan je i navod podnosioca zahteva da nisu ispunjeni uslovi za restituciju hotela jer hotel nije poslovna zgrada ni poslovna prostorija iz člana 9. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Hotel jeste poslovna zgrada jer se u njemu pružaju hotelske odnosno ugostiteljske usluge, dakle obavlja poslovna delatnost.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 154. stav 1. i člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koji se saglasno članu 74. Zakona o upravnim sporovima shodno primenjuje na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena tim zakonom, odlučio kao u stavu drugom dispozitiva presude, jer odgovor na zahtev Srpske pravoslavne crkve, Eparhija ..., Srpski pravoslavni manastir ..., ne sadrži ništa novo u odnosu na podatke u spisima predmeta i sadržinu zahteva, zbog čega nije bio od značaja za odlučivanje.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
dana 05.06.2020. godine, Uzp 103/2020

 

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić