Protivna stranka Ministarstvo pravde Republike Srbije je u odgovoru na zahtev ostalo pri navodima datim u obrazloženju osporenog rešenja i predložilo da sud zahtev kao neosnovan odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema obrazloženju pobijane presude, osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca jer je tuženi organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje i bez povreda pravila postupka od uticaja na drugačije rešenje ove pravne stvari pravilno primenio materijalno pravo, te za svoju odluku dao razloge koje, kao dovoljne i u svemu na zakonu zasnovane prihvata i sud. Ovo stoga što je u sprovedenom postupku pravilno utvrđeno da je tužilac, koji je za javnog izvršitelja imenovan rešenjem Ministarstva pravde od 20.03.2013. godine, u momentu donošenja rešenja imao navršenih 67 godina života te da mu iz tog razloga prestaje delatnost po sili zakona na osnovu člana 486. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (''Službeni glasnik RS'' 106/15), kojim je propisano da javnom izvršitelju prestaje delatnost po sili zakona kad navrši radni vek (stav 1), da radni vek navršava kad napuni 67 godina života (stav 2), te da ministar rešenjem utvrđuje navršenje radnog veka javnog izvršitelja (stav 3).

Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ista pravilna i na zakonu zasnovana, a da je Upravni sud u pobijanoj presudi dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Ovo stoga jer se iz spisa predmeta vidi, a što se ni navodima zahteva ne osporava, da je podnosilac zahteva dana 29.04.2016. godine napunio 67 godina života i da mu je iz tog razloga prestala delatnost po sili zakona na osnovu člana 486. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (''Službeni glasnik RS'' 106/15) rešenjem Ministarstva pravde Republike Srbije od 11.07.2016. godine. Kako je navedeni Zakon o izvršenju i obezbeđenju u primeni od 01.07.2016. godine i bio je na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja, to je, i po nalaženju ovog suda, tuženi organ pravilno osporenim rešenjem, na osnovu člana 486. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, utvrdio da tužiocu prestaje delatnost zbog navršavanja radnog veka.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva, a koji su isticani i u tužbi, pa nalazi da su neosnovani zbog razloga navedenih u obrazloženju pobijane presude.

Okolnost da navršenje radnog veka kao razlog za prestanak delatnosti javnog izvršitelja nije bilo predviđeno zakonom na osnovu koga je podnosilac zahteva imenovan za izvršitelja, ne čini osporeno rešenje i pobijanu presudu nezakonitim, imajući u vidu vremensko važenje Zakona o izvršenju i obezbeđenju na osnovu kojih su doneti. Podnosilac zahteva ukazuje da je odlazak u penziju kod preduzetnika slobodan čin, da kod njih ne postoji mogućnost navršenja radnog veka i odlazak u penziju po sili zakona, ali pri tome zanemaruje bitnu činjenicu da javni izvršitelji ne obavljaju preduzetničku delatnost već vrše javna ovlašćenja u izvršnom postupku koja su poverena zakonom, obavljajući tu javnu delatnost u statusu preduzetnika ili člana ortačkog društva. S obzirom na to da su na javne izvršitelje zakonom preneta pojedina javna ovlašćenja sa sudova, zakonodavac je bio ovlašćen da zakonom na poseban način uredi položaj javnih izvršitelja, odnosno uslove i postupak za njihovo imenovanje, uslove za početak obavljanja delatnosti i razloge za prestanak obavljanja delatnosti. Navršenje radnog veka sa 67 godina života je predviđeno kao razlog i za prestanak funkcije sudije Vrhovnog kasacionog suda, dok ostalim sudijama radni vek prestaje sa 65 godina života (član 59. Zakona o sudijama). Stoga je neprimereno ukazivanje podnosioca da su u njegovom slučaju učinjene neosnovane razlike u tretmanu na osnovu starosne dobi, što je dovelo do povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Ostalim navodima iz zahteva koji se odnose na navršenje radnog veka kao novi razlog za prestanak delatnosti javnih izvršitelja, u suštini se osporavaju postojeća zakonska rešenja pa za njihovu ocenu može biti nadležan samo Ustavni sud u postupku ocene ustavnosti zakona.

Neosnovani su navodi podnosioca zahteva da je Upravni sud propustio da navede razloge zbog kojih nije održao usmenu raspravu, jer je u obrazloženju pobijane presude navedeno da je upravni spor rešen bez održavanja usmene rasprave, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, budući da je predmet spora takav da ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja. Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata navedene razloge zato što nije sporno da je podnosilac zahteva imao 67 godina života u momentu donošenja rešenja Ministarstva pravde koje je osporeno tužbom u upravnom sporu, a to je jedina činjenica bitna za presuđenje. Sledom navedenog, pravno su neutemeljene tvrdnje podnosioca zahteva da je u upravnom sporu zbog neodržavanja usmene rasprave povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje.

Vrhovni kasacioni sud takođe konstatuje da je u pobijanoj presudi na pravilan način obrazloženo zbog čega slučaj ''Baka protiv Mađarske'' (presuda Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava od 23.06.2016. godine, broj predstavke 20261/12) nije primenjiv na odluku o prestanku delatnosti podnosioca zahteva kao javnog izvršitelja.

Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 07.06.2018. godine, Uzp 158/2018

Zapisničar,                                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Rajka Milijaš,s.r.                                                                                                           Mirjana Ivić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić