Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 186/2019
08.11.2019. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Branka Stanića, članova veća, sa savetnikom Vesnom Mraković, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz ..., podnetom preko punomoćnika Milana Lazarevića, advokata iz ..., ..., za preispitivanje sudske odluke – rešenja Upravnog suda III-4 Uv 151/17 od 22.01.2019. godine, u predmetu prestanka radnog odnosa, u nejavnoj sednici veća, održanoj dana 08.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev se ODBIJA.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanim rešenjem odbijen je prigovor podnosioca zahteva izjavljen protiv rešenja Upravnog suda I-6 U 4723/17 od 21.04.2017. godine, kojim je odbačena njegova tužba, izjavljena radi poništaja rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Kabineta ministra 01 broj ../09 od 16.06.2009. godine, jer o istoj pravnoj stvari već postoji pravnosnažna sudska odluka doneta u upravnom sporu.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnosilac ističe da je presuda Evropskog suda za ljudska prava koja je doneta 12.01.2016. godine, a objavljena u ''Službenom glasniku RS'' 53/16, dana 05.06.2016. godine, obavezujuća za pravosudne i druge organe u Republici Srbiji i da norme međunarodnog prava imaju primat u odnosu na domaće pravne norme, a što se ignoriše pobijanim rešenjem. Ukazuje na to da se Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, kao organ uprave, i pravosudni organi Republike Srbije u praksi ponašaju suprotno odredbi člana 194. stav 5. Ustava Republike Srbije. Navodi da je podnosilac zahteva oslobođen krivičnog gonjenja, pa je posle objavljivanja presude Evropskog suda za ljudska prava od 07.06.2016. godine blagovremeno podneo zahtev za vraćanje u radni odnos Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, posle čega nije dobio nikakvo rešenje, niti zaključak povodom podnetog zahteva. Istovremeno je podneo tužbu Upravnom sudu za ponavljanje upravnog spora i tužbu zbog ćutanja uprave povodom podnetog zahteva za vraćanje u radni odnos. Smatra da je potpuno pogrešno u osporenom rešenju utvrđeno da se radi o pravnosnažno okončanom predmetu – presuđenoj stvari. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud pobijano rešenje ukine ili preinači.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijano rešenje u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijanog rešenja, pravilno je, po oceni Upravnog suda, sudija pojedinac pravilnom primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 7) Zakona o upravnim sporovima podnetu tužbu odbacio, jer je nesumnjivo utvrdio da o istoj pravnoj stvari postoji pravnosnažna sudska odluka doneta u upravnom sporu – presuda Upravnog suda 19 U 10694/10 od 19.02.2010. godine, kojom je tužba odbijena.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je isto doneto bez povreda pravila postupka na koje se ukazuje zahtevom. Pobijanim rešenjem ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, a obrazloženje rešenja sadrži jasne i određene razloge kojima se sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog rešenja, koje u svemu, kao pravilne i na zakonu zasnovane, prihvata i ovaj sud.

Odredbom člana 26. stav 1. tačka 7) Zakona o upravnim sporovima je propisano da će sudija pojedinac rešenjem da odbaci tužbu ako utvrdi da već postoji pravnosnažna sudska odluka doneta u upravnom sporu o istoj stvari.

U sprovedenom postupku pred Upravnim sudom nesumnjivo je utvrđeno, a što podnosilac zahteva i ne spori, da je o zakonitosti osporenog rešenja tuženog Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Kabineta ministra 01 broj ..-.- ./09 od 16.06.2009. godine već odlučivano po tužbi tužioca u upravnom sporu pred Upravnim sudom presudom 19 U 10694/10 od 19.02.2010. godine, kojom je njegova tužba odbijena. Stoga je, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, sudija pojedinac Upravnog suda pravilnom primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 7) Zakona o upravnim sporovima tužbu podnosioca zahteva u istoj upravnoj stvari, protiv istog rešenja istog tuženog organa, odbacio.

Kod nesumnjivo utvrđenog činjeničnog stanja, koje podnosilac zahteva i sam čini nespornim, navodi zahteva koji se odnose na obavezujuće pravno dejstvo presude Evropskog suda za ljudska prava od 12.01.2016. godine nisu od uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja, pa je Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude.