Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijano rešenje u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev dozvoljen i neosnovan.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima propisano je: da upravni spor rešava Upravni sud (član 8. stav 1); da u postupku po zahtevu za preispitivanje sudske odluke protiv odluke Upravnog suda odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 9. stav 1); da se upravni spor pokreće tužbom (član 17); da će sudija pojedinac rešenjem odbaciti tužbu i ako utvrdi da akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu (član 26. stav 1. tačka 2); ako sudija pojedinac propusti da odbaci tužbu iz stava 1. ovog člana to će učiniti veće suda (član 26. stav 2); da protiv rešenja sudije pojedinca kojim se odbacuje tužba po čl. 25. i 26. ovog zakona, podnosilac tužbe ima pravo na prigovor u roku od osam dana od dostavljanja rešenja (član 27. stav 1); da o prigovoru iz stava 1. ovog člana odlučuje posebno veće suda sastavljeno od troje sudija, posle održane usmene javne rasprave, ako je podnosilac prigovora zahtevao održavanje rasprave (stav 2); da posebno veće suda iz stava 2. ovog člana o prigovoru odlučuje rešenjem (stav 3); da ako veće iz stava 2. ovog člana odbije prigovor, rešenje o odbacivanju tužbe postaje pravnosnažno (stav 4); da se presudom tužba uvažava ili odbija kao neosnovana (član 40. stav 2); da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (član 49. stav 1); da zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u sporu pune jurisdikcije i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (stav 2. tač. 1), 2) i 3); da zahtev može da se podnese zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešavanje stvari (stav 3); da nedozvoljen ili neblagovremen zahtev ili zahtev koje je podnelo neovlašćeno lice Vrhovni kasacioni sud će odbaciti rešenjem (član 53. stav 1).

Iz citiranih odredaba Zakona o upravnim sporovima proizlazi da Upravni sud o podnetoj tužbi u upravnom sporu može da odluči rešenjem i presudom. Rešenjem se upravni spor nemeritorno okončava bez donošenja odluke o zakonitosti akta čiji se poništaj traži. Postupak nemeritornog odlučivanja o tužbi može biti okončan i u fazi prethodnog ispitivanja tužbe donošenjem rešenja kojim se tužba odbacuje, a protiv koga podnosilac tužbe ima pravo prigovora o kome rešenjem odlučuje veće suda sastavljeno od troje sudija. Ako prigovor bude odbijen, rešenje o odbacivanju tužbe postaje pravnosnažno. Ukoliko sudija pojedinac propusti da odbaci tužbu u nekom od slučajeva propisanih zakonom, to može učiniti veće pre upuštanja u meritorno odlučivanje. U upravnom sporu veće odlučuje o meritumu stvari presudom kojom se tužba uvažava ili odbija kao neosnovana.

Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da upravni spor može biti pravnosnažno okončan ne samo donošenjem presude kojom se tužba uvažava ili odbija, već i pravnosnažnošću rešenja o odbacivanju tužbe. Stoga se pravnosnažnom odlukom Upravnog suda u smislu člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima može smatrati i pravnosnažno rešenje o odbacivanju tužbe zbog toga što akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu, kao i rešenje veća o odbijanju prigovora protiv tog rešenja koje je doneo sudija pojedinac.

Kako se dozvoljenost zahteva za preispitivanje sudske odluke ocenjuje prema uslovima propisanim u članu 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, to je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, protiv pravnosnažnog rešenja Upravnog suda o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene zbog toga što akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu i protiv rešenja veća kojim je odbijen prigovor protiv tog rešenja sudije pojedinca, dozvoljeno podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke ako podnosilac zahteva pre podnošenja tužbe nije imao pravo na žalbu ili drugo redovno pravno sredstvo. Navedeno pravno stanovište izraženo je i u odluci Ustavnog suda Už-6036/16 od 21.02.2019. godine.

U ovom konkretnom slučaju, podnosilac zahteva pre podnošenja tužbe nije imao pravo na žalbu protiv tužbom osporenog zaključka Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju od 21.12.2015. godine. Vrhovni kasacioni sud zbog toga nalazi da je dozvoljen zahtev za preispitivanje sudske odluke – rešenja Upravnog suda kojim je odbijen prigovor protiv rešenja sudije pojedinca kojim je odbačena tužba podnosioca zahteva iz razloga propisanom odredbom člana 26. stav 1. tačka 2) Zakona o upravnim sporovima (jer osporeni zaključak ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu).

Iz spisa predmeta proizlazi da je podnosilac zahteva AA, preko advokata kao punomoćnika, Upravnom sudu podnela 14.04.2016. godine tužbu u kojoj je navela da tužbu podnosi protiv konačnog rešenja Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj 46-00-01450/08 od 09.03.2016. godine i zaključka Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj 46-00-01450/08 od 21.12.2015. godine, predlažući da Upravni sud tužbu uvaži i poništi oba osporena akta. Postupajući po podnetoj tužbi Upravni sud je, na osnovu člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom člana 328. stav 2. Zakona o parničnom postupku, razdvojio postupak tako da je postupak po tužbi protiv rešenja Agencije za restituciju, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj 46-00-01450/08 od 09.03.2016. godine nastavljen u predmetu U 6593/16, dok je postupak po tužbi protiv zaključka istog organa broj 46-00-01450/08 od 21.12.2015. godine nastavljen u predmetu 3 U 6946/16. Rešavajući u predmetu 3 U 6946/16 po tužbi radi poništaja zaključka Agencije za restituciju, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj 46-00-01450/08 od 21.12.2015. godine, sudija pojedinac Upravnog suda je rešenjem 3 U 6946/16 od 20.09.2018. godine, na osnovu odredbi člana 26. stav 1. tačka 2) Zakona o upravnim sporovima, tužbu tužioca odbacio ocenjujući da osporeni zaključak ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu. Ovo stoga što osporeni zaključak ne predstavlja konačni upravni akt iz čl. 3. i 4. Zakona o upravnim sporovima kojim je rešeno o određenom pravu ili obavezi nekog lica, već predstavlja akt upravljanja postupkom. Odlučujući o prigovoru tužioca protiv navedenog prvostepenog rešenja sudije pojedinca Upravnog suda, posebno veće Upravnog suda je pobijanim rešenjem III-4 Uv 573/18 od 19.02.2019. godine prigovor odbilo.

Prema razlozima obrazloženja pobijanog rešenja, kako je tužilac podneo tužbu kojom osporava zaključak Agencije za restituciju, Jedinice za konfesionalnu restituciju, donet u vezi pitanja koja se tiču vođenja postupka, kojima se ne odlučuje o glavnoj stvari i protiv kog žalba nije dozvoljena, niti se može pokrenuti upravni spor, pravilno je podneta tužba u odnosu na pobijani zaključak odbačena saglasno odredbama čl. 3. i 4. Zakona o upravnim sporovima i pravilnom primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 2) istog zakona. Posebno veće Upravnog suda je cenilo navode prigovora da je Upravni sud na procesno nedozvoljen način razdvojio postupak po tužbi protiv rešenja tužene Agencije i postupak protiv zaključka tužene Agencije, tretirajući podnetu tužbu tužioca od 14.04.2016. godine kao tužbu protiv dva konačna upravna akta, pa je našao da je isti neosnovan jer je Upravni sud u svemu postupio po Sudskom poslovniku.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je isto pravilno i na zakonu zasnovano.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita. Prema odredbi stava 3. istog člana sud u upravnom sporu odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata, kada je to zakonom predviđeno, a prema stavu 4, odredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt, primenjuju se i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor.

Odredbom člana 4. istog zakona, propisano je da je upravni akt, u smislu ovog zakona, pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari.

Odredbom člana 14. stav 1. Zakona o upravnim sporovima je propisano da se upravni spor može pokrenuti protiv upravnog akta koji je donet u drugom stepenu. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da upravni spor može da se pokrene i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilna je ocena Upravnog suda da osporenim zaključkom kojim su odbijeni kao neosnovani predlozi punomoćnika tužioca za pribavljanje po službenoj dužnosti dokaza bliže navedenih u zaključku, nije odlučeno o glavnoj upravnoj stvari, već o pitanjima koja se tiču vođenja odnosno upravljanja upravnim postupkom. Stoga i u smislu člana 212. st. 1. i 3. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'' br. 33/97, 31/01, ''Službeni glasnik RS'' br. 30/10, 18/16) osporeni zaključak ne predstavlja konačni upravni akt iz čl. 3. i 4. Zakona o upravnim sporovima, pa je tužba tužioca pravilno odbačena primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 2) Zakona o upravnim sporovima kojom je propisano da će sudija pojedinac rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu.

Sud je cenio navode zahteva da tužilac nije podneo tužbu protiv zaključka tužene broj 46-00-01450/08 od 21.12.2015. godine i da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo, pa je našao da su neosnovani. Navedeno, jer je tužbom podnetom preko advokata kao punomoćnika osporio zakonitost dva akta tužene koje je označio po broju i datumu i to rešenja broj 46-00-01450/08 od 09.03.2016. godine i zaključka broj 46-00- 01450/08 od 21.12.2015. godine. Postupajući po tužbi u predmetu U 6593/16 Upravni sud je u smislu člana 14. Zakona o upravnim sporovima razdvojio postupak po zaključku tužene od 21.12.2015. godine i osnovao predmet 3 U 6946/16. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Upravni sud pravilno u odvojenom predmetu 3 U 6946/16 postupao po tužbi protiv zaključka od 21.12.2015. godine.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 13.12.2019. godine, Uzp 198/2019

Zapisničar,                                                                                                                              Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                                              Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić