U postupku prethodnog ispitivanja podnetog zahteva Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev nedozvoljen.

Prema članu 3. u vezi člana 8. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Upravni sud u upravnom sporu odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata i konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, osim onih u pogledu kojih je u određenom slučaju predviđena drugačija sudska zaštita kao i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno. Prema članu 17. istog Zakona, upravni spor se pokreće tužbom.

Odredbom člana 40. stav 1. Zakona o upravnim sporovima propisano je da sud rešava spor presudom, a prema odredbama čl. 25. do 32. istog zakona, sud odlučuje rešenjem u upravnom sporu kada se u zakonom predviđenim slučajevima tužba odbacuje ili se pokrenuti postupak obustavlja.

Odredbom člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima propisano je da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke. Prema stavu 2. ovog člana zakona, zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u sporu pune jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba, a prema stavu 3. zahtev se može podneti zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešavanje stvari.

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, koja se odnosi na odložno dejstvo tužbe, propisano je da tužba po pravilu ne odlaže izvršenje upravnog akta protiv koga je podneta. Stavom 2. ovog člana zakona propisano je da po zahtevu tužioca sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari, do donošenja sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško mogla nadoknaditi a odlaganje nije protivno javnom interesu niti bi se odlaganjem nanela veća ili nenadoknadiva šteta protivnoj stranci odnosno zainteresovanom licu.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da rešenjem koje donosi primenom člana 23. Zakona o upravnim sporovima, odlučujući o zahtevu stranke za odlaganje izvršenja upravnog akta, Upravni sud ne odlučuje o tužbi kojom je pokrenut upravni spor i predmetu tog spora, odnosno ne odlučuje o zakonitosti upravnog akta koji se tužbom osporava. Stoga, prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, odluka Upravnog suda doneta primenom člana 23. Zakona o upravnim sporovima ne predstavlja pravnosnažnu odluku Upravnog suda iz člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima čije preispitivanje stranka može tražiti pred Vrhovnim kasacionim sudom podnošenjem zahteva za preispitivanje sudske odluke kao vanrednog pravnog sredstva. Ovakvo stanovište proizlazi iz dugogodišnje prakse Vrhovnog kasacionog suda i izraženo je u brojnim odlukama (npr. rešenjima Uzp 140/10 od 19.10.2010. godine, Uzp 5/11 od 13.01.2011. godine, Uzp 48/12 od 10.02.2012. godine, Uzp 2/14 od 16.01.2014. godine, Uzp 29/18 od 25.01.2018. godine i Uzp 95/19 od 07.03.2019. godine).

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu navode podnosioca da bi isključenje mogućnosti podnošenja zahteva za preispitivanje rešenja Upravnog suda o odlaganju izvršenja, u situaciji kada se to rešenje ne može pobijati žalbom, bilo direktno u suprotnosti sa pravom na žalbu ili drugo pravno sredstvo garantovanim odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Prema navedenoj odredbi Ustava, svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da rešenje o odlaganju izvršenja koje je doneto na osnovu člana 23. Zakona o upravnim sporovima predstavlja meru privremenog i preventivnog karaktera ustanovljenu u skladu sa Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o privremenoj sudskoj zaštiti u upravnom postupku br. R (89) 8 (I, pasus 2). Tim rešenjem se ne odlučuje o predmetu spora, niti se prejudicira ishod upravnog spora. U konkretnom slučaju, pobijanim rešenjem nije rešavano o pravima i obavezama stranaka u upravnom sporu i ono neće imati dugoročni ili trajni učinak jer je izvršenje odloženo samo do donošenja sudske odluke o tužbi. Zbog toga, izostanak pravnog sredstva protiv pobijanog rešenja ne bi mogao dovesti u pitanje ostvarivanje ustavnog prava stranaka u upravnom sporu na žalbu ili drugo pravno sredstvo, pri čemu je isticanje povrede ovog prava od strane državnog organa koji je podnosilac zahteva neprihvatljivo ratione personae.

Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke iz člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, zbog čega je zahtev nedozvoljen.

S obzirom na izloženo, a na osnovu člana 53. stav 1. Zakona o upravnim sporovima kojim je propisano da će Vrhovni kasacioni sud nedozvoljen zahtev za preispitivanje sudske odluke odbaciti rešenjem, odlučeno je kao u dispozitivu ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud konstatuje da se povodom nedozvoljenog zahteva nije mogao upuštati u ocenu osnovanosti navoda njegovog podnosioca da u ovom slučaju nisu bili ispunjeni zakonom predviđeni uslovi za odlaganje izvršenja osporenog upravnog akta, dok će navodi kojima se osprava aktivna legitimacija tužioca u upravnom sporu svakako biti predmet razmatranja od strane Upravnog suda prilikom donošenja odluke o podnetoj tužbi.

REŠENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 13.06.2019. godine, Uzp 213/2019

Zapisničar,                                                                                                       Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                       Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić