U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Dobrile Strajina i Slađane Nakić Momirović, članova veća, sa savetnikom Dragicom Vranić, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz Republike ... ... ..., čiji je punomoćnik Dragan Psodorov, advokat iz ..., ... ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda 6 U 12640/16 od 27.11.2019. godine, sa protivnom strankom Ministarstvom finansija – Poreskom upravom – Centrala, u predmetu refakcije poreza na dodatu vrednost, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 30.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev se UVAŽAVA i PREINAČUJE presuda Upravnog suda 6 U 12640/16 od 27.11.2019. godine, tako što se uvažava tužba AA iz Republike ..., poništava rešenje Ministarstva finansija – Poreske uprave – Centrala broj ...-...-...-.../...od 08.07.2016. godine i predmet vraća Ministarstvu finansija– Poreskoj upravi – Centrala na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom Upravnog suda 6 U 12640/16 od 27.11.2019. godine odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreske uprave – Centrala broj ...-....-...-.../... od 08.07.2016. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za refakciju poreza na dodatu vrednost u iznosu od 4.102.064,05 dinara.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka koja bi mogla biti od uticaja na rešenje stvari, podnosilac ponavlja navode tužbe da tužena poreska uprava u konkretnom slučaju nije primenila načelo fakcititeta iz člana 9. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji jer nije posmatrala odvojeno dve transakcije: - uslugu koju ovlašćeni serviser vrši imaocu garancije u okviru garantnog roka bez naknade (koja ne predstavlja oporezivi promet u smislu člana 6. stav 1. tačka 2) Zakona o porezu na dodatu vrednost) i – uslugu koju ovlašćeni serviser zatim naplaćuje od glavnog garanta – proizvođača dobara (koja predstavlja oporezivi promet te za koji stranka, stoga, ima pravo na refakciju). Navodi da je predmet predmetnog zahteva za refakciju PDV za 2013. godinu, o kome je odlučeno osporenim rešenjem tuženog, upravo usluga koju je ovlašćeni serviser BB kao distributer odnosno serviser vozila ... u Srbiji) naplatio od glavnog garanta – proizvođača vozila (podnosioca zahteva - AA iz Republike ...) za izvršene servisne usluge vozila kupcima u garantnom roku. Ukazuje da je i Ministarstvo finansija dalo mišljenja od 11.01.2015. godine i od 24.12.2007. godine, iz kojih proizlazi da se PDV obračunava i plaća u skladu sa zakonom za uslugu koju generalni distributer odnosno serviser naplaćuje od glavnog garanta – proizvođača za zamenu delova u garantnom roku izvršenu imaocu garancije. Pored toga ističe da je poreska uprava za 2015. godinu podnosiocu zahteva odobrila refakciju PDV za potpuno isti vid usluga koje je BB (kao distributer) fakturisao podnosiocu zahteva (stranom licu AA iz Republike ...) o čemu je kao dokaz Upravnom sudu podneo rešenje tuženog broj: ...-...-...-.../... . Predložio je da sud zahtev uvaži i pobijanu presudu preinači ili ukine.

Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio, kao neosnovan, zahtev tužioca za refakciju poreza na dodatu vrednost, s obzirom da je u postupku kod tuženog organa, bez povreda pravila postupka, pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pa je pravilno primenjeno i materijalno pravo kada je odlučeno kao u dispozitivu osporenog rešenja. Ovo stoga što je odredbama čl. 4. i 5. Zakona o porezu na dodatu vrednost (''Službeni glasnik RS'', br. 84/04...83/15) propisano šta se smatra prometom dobara i usluga u smislu tog zakona, dok se, prema članu 6. stav 1. tačka 2. zakona, smatra da promet dobara i usluga, u smislu ovog zakona, nije izvršen kod zamene dobara u garantnom roku. Stoga je, po oceni suda, pravilno zaključio tuženi organ da se u odnosu na predmetne račune ne može primeniti odredba člana 53. Zakona o porezu na dodatu vrednost, prema kome se refakcija PDV vrši stranom obvezniku za promet pokretnih dobara i pružene usluge u Republici Srbiji, kao ni odredba člana 4. Pravilnika o postupku ostvarivanja prava na povraćaj PDV i načinu i postupku refakcije i refundacije PDV (''Službeni glasnik RS''. br. 107/04...66/14), prema kojoj lica iz člana 53. Zakona, ostvaruju pravo na refakciju, u skladu sa zakonom, na osnovu zahteva i pod propisanim uslovima (st. 1. i 2), iz kog razloga je zahtev pravilno odbijen. Upravni sud je cenio navode istaknute u tužbi da se u konkretnom slučaju radi o servisnim uslugama pruženim od strane BB što se vidi iz priloženih računa, te da u izjavi koju je BB dao Poreskoj upravi stoji da su ti računi izdati na osnovu servisnih usluga u garantnom roku, pa je našao da su ti navodi neosnovani i bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja. Ovo zbog toga što tužilac, kao korisnik prethodnog poreza, na kome je teret dokazivanja učinjene usluge prometa kao osnova ostvarivanja tog benefita, nije pružio relevantne dokaze da se ne radi o zameni dobara u garantnom roku, a osim toga, sama usluga servisiranja – intervencije u garantnom roku ne smatra se izvršenim prometom u smislu odredbe člana 6. Zakona o porezu na dodatu vrednost, zbog čega nisu bili ispunjeni uslovi za refakciju PDV iz člana 53. navedenog zakona.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano u zahtevu za preispitivanje pobijane presude ukazuje da su pobijanom presudom povređena pravila postupka koja su od uticaja na rešenje upravne stvari i da je povređen zakon na štetu podnosioca zahteva.

Predmet oporezivanja porezom na dodatu vrednost uređen je odredbama čl. 3. i 4. Zakona o porezu na dodatu vrednost (''Službeni glasnik RS'', br. 84/04...83/15). Prema odredbi člana 6. stav 1. tačka 2) navedenog zakona, promet dobara i usluga, u smislu ovog zakona, nije izvršen kod zamene dobara u garantnom roku.

Odredbom člana 53. stav 1. Zakona o porezu na dodatu vrednost propisano je da će se refakcija PDV izvrštiti stranom obvezniku, na njegov zahtev, za promet pokretnih dobara i pružene usluge u Republici, pod uslovima da: 1) je PDV za promet dobara i usluga iskazan u računu, u skladu sa ovim zakonom, i da je račun plaćen; 2) je iznos PDV za koji podnosi zahtev za refakciju PDV veći od 200 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije; 3) su ispunjeni uslovi pod kojima bi obveznik PDV mogao ostvariti pravo na odbitak prethodnog poreza za ta dobra i usluge u skladu sa ovim zakonom; 4) ne vrši promet dobara i usluga u Republici, odnosno da pruža samo usluge prevoza dobara koje su u skladu sa članom 24. stav 1. tač. 1), 5) i 8) ovog zakona oslobođene poreza ili vrši samo prevoz putnika koji u skladu sa članom 49. stav 7. ovog zakona podleže pojedinačnom oporezivanju prevoza. Prema stavu 2. istog člana refakcija PDV u slučajevima iz stava 1. ovog člana vrši se pod uslovom uzajamnosti.

Odredbom člana 4. Pravilnika o postupku ostvarivanja prava na povraćaj PDV i načinu i postupku refakcije i refundacije PDV (''Službeni glasnik RS'', br. 107/04... 66/14) propisano je da lica iz člana 53. Zakona, ostvaruju pravo na refakciju, u skladu sa Zakonom, na osnovu zahteva i pod propisanim uslovima (st. 1. i 2).

Iz obrazloženja pobijane presude i osporenog rešenja proizlazi da je osporenim rešenjem odlučeno o zahtevu stranog obveznika AA iz Republike ... za refakciju PDV po računima u vezi sa uslugama popravke vozila odnosno servisnim uslugama kupcima vozila kao imaocima garancije, koje usluge je izvršio BB. kao ovlašćeni distributer odnosno serviser AA iz Republike .... u Republici Srbiji. S obzirom na to, radi pravilne primene citiranih propisa, potrebno je, kako pravilno podnosilac zahteva za preispitivanje pobijane presude u tužbi i zahtevu ukazje, napraviti razliku između dve vrste transakcija i to: 1) usluge zamene dobara koju ovlašćeni distributer odnosno serviser stranog proizvođača dobara vrši imaocu garancije u okviru garantnog roka bez naknade i 2) usluge koju ovlašćeni distributer odnosno serviser naplaćuje od stranog proizvođača dobara (kao glavnog garanta) za izvršenu zamenu dobara imaocu garancije u okviru garantnog roka. Ovo stoga što se za prvu uslugu na osnovu člana 6. stav 1. tačka 2) Zakona o porezu na dodatu vrednost ne obračunava i ne plaća PDV, dok se za drugu taj porez obračunava i plaća.

Imajući u vidu naredeno, u konkretnom slučaju bilo je potrebno utvrditi o kojoj vrsti usluge je reč i da li je, ukoliko se radi o drugoj usluzi, PDV iskazan u računima i plaćen, odnosno da li je BB fakturisao usluge servisiranja i zamene dobara u garantnom roku kompaniji AA uvećane za iznos obračunatog PDV-a, te da li su ispunjeni svi uslovi za refakciju PDV propisani odredbom člana 53. Zakona o porezu na dodatu vrednost i člana 4. Pravilnika o postupku ostvarivanja prava na povraćaj PDV i načinu i postupku refakcije i refundacije PDV.

Kako je u pobijanoj presudi i osporenom rešenju navedeno izostalo, razlozi obrazloženja pobijane presude i rešenja tuženog organa se ne mogu prihvatiti kao pravilni i na zakonu zasnovani, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u dispozitivu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu, koji je dužan da raspravi pitanja na koja mu je ukazano ovom presudom.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 30.11.2020. godine, Uzp 87/2020

Zapisničar,                                                                                                        Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                         Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić