Protivna stranka Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (dalje u tekstu: Republička komisija) u odgovoru na zahtev, predlaže da sud zahtev odbije.

Vrhovni kasacioni sud je o zahtevu odlučivao u ponovnom postupku, povodom Odluke Ustavnog suda Už 8535/18 od 30.11.2020. godine, kojom je usvojena ustavna žalba privrednog društva „Blok“ d.o.o. Beograd – u likvidaciji i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp 86/18 od 08.03.2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp 86/18 od 08.03.2018. godine i određeno je da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda 15 U 8595/16 od 14.12.2017. godine. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp 86/18 od 08.03.2018. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev Preduzeća „Blok“ DOO u Beogradu za preispitivanje presude Upravnog suda 15 U 8595/16 od 14.12.2017. godine. Ovo stoga što je Vrhovni kasacioni sud našao da je tužbom osporeni zaključak Republičke komisije od 19.04.2016. godine, donet od strane drugostepenog organa, zbog čega je ocenio da nisu ispunjeni procesni uslovi propisani članom 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje ovog vanrednog pravnog sredstva, jer zahtev za preispitivanje nije predviđen zakonom u ovoj upravnoj stvari, Upravni sud nije odlučivao u punoj jurisdikciji i u upravnom postupku nije bilo isključeno dvostepeno odlučivanje.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev dozvoljen, ali neosnovan.

Prema oceni Ustavnog suda, koju kao pravilnu prihvata i Vrhovni kasacioni sud, sistem zaštite prava u Zakonu o javnim nabavkama (''Službeni glasnik RS'' 124/12, 14/15 i 68/15) zasnovan je na principu dvostepenosti, što podrazumeva da odluku o podnetom zahtevu za zaštitu prava u prvom stepenu donosi naručilac, dok u drugom stepenu odlučuje Republička komisija i njene odluke podležu sudskoj kontroli u upravnom sporu. Međutim, kada, kao u konkretnom slučaju, naručilac posle prethodnog ispitivanja ne donese rešenje kojim se usvaja zahtev za zaštitu prava, on se (u smislu člana 153. stav1. tačka 2. Zakonu o javnim nabavkama) dostavlja Republičkoj komisiji na odlučivanje, iz čega sledi da u tom slučaju izostaje odluka naručioca o zahtevu u prvom stepenu.

Imajući u vidu izloženo, a kako podnosilac zahteva u upravnom postupku koji je prethodio podnošenju tužbe nije imao pravo na žalbu ili drugo redovno pravno sredstvo protiv tužbom osporenog zaključka Republičke komisije od 19.04.2016. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da je protiv sudske odluke donete po tužbi dozvoljeno podnošenje zahteva za preispitivanje u smislu člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima kojim je propisano da zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je, po oceni Upravnog suda, odlučio tuženi organ – Republička komisija, kada je osporenim zaključkom od 19.04.2016. godine, odbacio zahtev tužioca za zaštitu prava zbog nedostatka aktivne legitimacije. Ovo stoga što po shvatanju Upravnog suda, saglasno odredbi člana 148. stav 1. Zakona o javnim nabavkama (''Službeni glasnik RS'' 124/12...68/15) zahtev za zaštitu prava nakon okončanja stručne ocene ponuda i donošenja odluke o dodeli ugovora može podneti ponuđač čija ponuda je ocenjena kao prihvatljiva. Dakle, aktivna legitimacija za podnošenje zahteva za zaštitu prava može se zasnivati samo na postojanju realnog interesa lica koje podnosi zahtev za zaštitu prava da dobije ugovor o javnoj nabavci u konkretnom postupku javne nabavke, koji interes se konkretizuje kroz postojanje zakonskog osnova (da je ponuda tog lica ocenjena kao prihvatljiva) da mu isti bude dodeljen, pod uslovom da je to lice moglo ili je neposredno pretrpelo štetu zbog postupanja naručioca protivno odredbama Zakona o javnim nabavkama. Stoga, ponuđač koji ne osporava stručnu ocenu naručioca kojom je njegova ponuda ocenjena kao neprihvatljiva, nije aktivno legitimisan za podnošenje zahteva za zaštitu prava kojim osporava pravilnost stručne ocene ponude ponuđača kojom je dodeljen ugovor, nakon okončanja postupka stručne ocene ponuda.

Odredbom člana 148. stav 1. Zakona o javnim nabavkama (''Službeni glasnik RS'' 124/12...68/15) je propisano da zahtev za zaštitu prava može da podnese ponuđač, podnosilac prijave, kandidat, odnosno zainteresovano lice koji ima interes za dodelu ugovora, odnosno okvirnog sporazuma u konkretnom postupku javne nabavke i koji je pretrpeo ili bi mogao da pretrpi štetu zbog postupanja naručioca protivno odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

Prema članu 154. stav 1. istog zakona, nakon prijema pisanog izjašnjenja podnosioca zahteva za nastavak postupka pred Republičkom komisijom ili odgovora naručioca iz člana 153. ovog zakona, Republička komisija utvrđuje da li: 1) je zahtev za zaštitu prava, odnosno pisano izjašnjenje podnet u roku; 2) podnosilac zahteva ima aktivnu legitimaciju; 3) zahtev sadrži sve obavezne elemente iz člana 151. ovog zakona. Prema stavu 2. istog člana, Republička komisija će zaključkom odbaciti zahtev za zaštitu prava ako utvrdi da nije ispunjen neki od uslova iz stava 1. tač. 1) do 3) ovog člana.

Polazeći od citiranih propisa i kako tužilac nije osporavao procenu svoje ponude, koju je naručilac ocenio kao neprihvatljivu, već je osporio samo prihvatljivost ponude izabranog ponuđača, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana presuda Upravnog suda doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog zaključka, a obrazloženje pobijane odluke sadrži jasne i određene razloge kojima se Upravni sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog zaključka, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode zahteva, pa je konstatovao da su istovetni tužbenim navodima koji su u pobijanoj presudi detaljno razmotreni i pravilno ocenjeni kao neosnovani. Sledom navedenog, Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ponovnu ocenu iznetih navoda. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete argumente (Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni razlozi izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 21.04.2021. godine, Uzp1 4/2020

Zapisničar,                                                                                                      Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                      Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić