Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Кж I 1807/05
13.04.2006. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

 

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Николе Латиновића, председника већа, Николе Мићуновића, Зорана Савића, Миодрага Вићентијевића и Верољуба Цветковића, чланова већа, са саветником Маријом Вуковић-Станковић, записничарем, у кривичном предмету против оптужених АА, АА1, АА2 и АА3, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, решавајући о жалбама бранилаца оптужених, адвоката АБ1, АБ2, АБ3 и АБ4, изјављеним против против пресуде Окружног суда у Београду К.1419/04 од 15.07.2005. године, у седници већа одржаној, у смислу члана 375. Законика о кривичном поступку, дана 13.04.2006. године, донео је

 

 

П Р Е С У Д У

 

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе бранилаца оптужених АА, АА1, АА2 и АА3, а пресуда Окружног суда у Београду К.1419/04 од 15.07.2005. године, ПОТВРЂУЈЕ.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Првостепеном пресудом оптужени АА, АА1, АА2 и АА3, оглашени су кривим, да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ, у вези члана 22. КЗ СРЈ и осуђени оптужени АА, АА1, и АА2, на казне затвора у трајању од по 20 година, а оптужени АА3, на казну затвора у трајању од 15 година. На основу члана 50. КЗ СРЈ, у изречену казну затвора оптуженима АА2 и АА3, урачунава се и време које су провели у притвору и то оптуженом АА2 почев од 03.06.2002. године, па надаље до правноснажности пресуде, а оптуженом АА3 почев од 24.10.2002. године, па надаље до правноснажности пресуде. Оптужени се ослобађају плаћања трошкова кривичног поступка и судског паушала. Оштећени – породице оштећених упућују се ради остваривања имовинско-правног захтева на парницу.

 

Против наведене пресуде, благовремено су изјавили жалбе:

-бранилац оптуженог АА, адвокат АБ,

-браниоци оптуженог АА1, адвокати АБ1 и АБА заједничком жалбом,

-бранилац оптуженог АА2, адвокат АБ2 и

-бранилац оптуженог АА3, адвокат АБ3,

и то због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да се ожалбена пресуда укине и врати првостепеном суду на поновно суђење или да се преиначи и оптужени ослободе од оптужбе, или да им се изрекну блаже казне.

 

У изјављеним жалбама браниоци оптужених су захтевали да буду обавештени о седници већа Врховног суда, као другостепеног, да би истој присуствовали, како они тако и оптужени АА2 и АА3.

 

Републички јавни тужилац Србије је, у свом писменом поднеску Ктж.1977/05 од 14.12.2005. године, предложио да Врховни суд Србије одије, као неосноване жалбе бранилаца оптужених, изјављеним против пресуде Окружног суда у Београду К.1419/04 од 15.07.2005. године и првостепену пресуду потврди.

 

Врховни суд је одржао седницу већа, у смислу члана 375. ЗКП, у присуству оптужених АА2 и АА3 и бранилаца – адвоката АБА и АБ2, адвоката АББ и АБВ из Београда, а по заменичком пуномоћју, уместо адвоката АБ и АБ3, а у одсуству уредно обавештеног Републичког јавног тужиоца Србије, на којој је размотрио све списе предмета, заједно са побијаном пресудом, па је по оцени навода у жалбама, нашао:

 

Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде кривичног закона, на које другостепени суд, пази по службеној дужности, у смислу члана 380. став 1. тачка 1. и 2. ЗКП, нити постоје битне повреде одредаба кривичног поступка, а које су истакнуте у жалбама бранилаца оптужених.

 

Браниоци оптужених су неосновано оспорили надлежност, стварну и месну, Окружног суда у Београду за поступање у предмету, важење југословенско-кривичног законодавства према месту извршења кривичног дела, а истакнуто је и постојање оптужнице Хашког трибунала против оптуженог АА, која по ставу његовог браниоца, искључује надлежност за поступање домаћег суда, јер садржи радње извршења кривичног дела, које су описане у оптужници ОЈТ у Београду Кт.94/02 од 17.10.2002. године.

 

Првостепени суд је правилно применио одредбе члана 30. став 1. и 2. ЗКП (forum domicili), када је нашао да је Окружни суд у Београду, месно надлежан за суђење у овом кривичном предмету.

 

Питање месне надлежности на основу члана 37. став 3. ЗКП, након ступања оптужнице на правну снагу, се више не може постављати, ограничено је тим моментом, тако да се суд не може огласити месно надлежним, нити странке могу истаћи приговор месне надлежности.

 

Оштећени грађани су држављани СРЈ, па је првостепени суд правилно нашао да се ради о примени реалног принципа за важење кривичног законодавства СРЈ у овој кривичној ствари, да надлежност Окружног суда у Београду није у супротности у конкретном случају са одредбама члана 107. КЗ СРЈ, а која се односи на проширење примене реалног принципа, који се овде може применити, јер су за то испуњени законски услови.

 

Током првостепеног поступка је утврђено да је против оптуженог АА, подигнута оптужница од стране тужиоца Трибунала, да у том тренутку оптужени АА, Трибуналу није био доступан, те да по подигнутој оптужници, није започет судски поступак, као и да се ради о посебном кривичном делу, злочину против човечности и да би евентуално пред Трибуналом биле примењене одредбе члана 10. Статута Трибунала, али по оцени Врховног суда, поступак који се води пред Међународним трибуналом за ратне злочине учињене на подручју бивше Југославије, не искључује надлежност домаћег суда, да у редовном поступку суди за кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ.

 

Чланом 9. став 2. Статута је предвиђено да Трибунал има предност у односу на националне судове. У било којој фази поступка Трибунал може службено да затражи од Националног суда да уступи надлежност Трибуналу у складу са Статутом Трибунала и Правилника о поступку и доказима.

 

Међутим, оно што је овде битно је, да Хашки трибунал није затражио од наших судова (Окружног суда у Београду и Врховног суда), да им се уступи на надлежност овај кривични предмет, где се води поступак против оптуженог АА.

 

Овим питањима већ се изјашњавао и заузео став и Врховни суд својим решењем Кж-I-494/04 од 27.09.2004. године, па су та питања већ тада била решена и расветљена, а тај став као правилан прихватио је и првостепени суд, па Врховни суд упућује на дате разлоге Врховног и Окружног суда у Београду, као јасне, разумљиве и потпуне.

 

Браниоци оптужених, неосновано побијају првостепену пресуду, да је учињена апсолутна битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11. ЗКП, јер је изрека пресуде и даље неразумљива и да првостепени суд није поступио по примедбама Врховног суда, те да нису отклоњене примедбе у погледу описа радњи извршења за сваког оптуженог појединачно, као и да нису наведени разлози о одлучним чињеницама, а и они који су дати су потпуно нејасни и у знатној мери противречни.

 

Изрека пресуде је разумљива. У изреци пресуде којом је више саизвршилаца оглашени кривим, њих четворица, у довољној мери и обиму су означене радње извршења за сваког од њих посебно.

 

У првостепеној пресуди су дати разлози о одлучним чињеницама, исти су потпуно јасни и непротивречни.

 

Првостепени суд је дао оцену својстава оптужених у време извршења кривичног дела, да су као паравојна формација, којом је фактички заповедао оптужени АА, кривично дело извршили заједничким деловањем, исказујући при том сопствену вољу. Утврђен је и одређени узрочно-последични однос између радње извршења оптужених и наступеле последице. Дати су и разлози о одлучним чињеницама, везаних за најбитнији део критичног догађаја у холу Хотела ЦЦ и потом на обали реке ЦД.

 

Првостепени суд је поступио и у смислу члана 394. став 3. ЗКП, извео све процесне радње и расправио сва спорна питања, на које је указао Врховни суд својом одлуком Кж-I-494/04 од 27.09.2004. године.

 

Браниоци оптужених су жалбама истакли да је првостепени суд учинио апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10. ЗКП, јер се пресуда заснива на незаконитим доказима, то су фотографије припадника паравојне формације ЦЕ и путника који су изведени из А, дана _____. године, као исказ сведока ДД.

 

Такви жалбени наводи бранилаца оптужених, оцењени су као неосновани.

 

У списима предмета налази се албум са фотографијама паравојне формације ЦЕ и албум фотографија отетих лица.

 

Аутентичност тих фотографија, које је првостепени суд предочио оптуженим, блиским рођацима убијених цивила и сведоцима, ничим није доведена у сумњу, поготову јер је утврђено да је њихов аутор сведок Др, иако је он негирао да их је сачинио. Сведок ДД је изјавила да је те фотографије могао направити једино ДР, фоторепортер, јер га је видела испред Хотела ЦЦ и он је једини од свих присутних на том месту имао фотоапарат, као и да су неке фотографије, које говоре о догађајима испред Хотела ЦЦ, направљене критичног дана.

 

Првостепени суд није могао доћи до негатива филма, од којих су ове фотографије направљене, али је битно да је суд утврдио ко је снимио те фотографије, а њихова вредност је у томе што служе за идентификацију оптужених (неке од њих приказује и испред Хотела ЦЦ) и присутних оштећених, након извршеног злостављања са видљивим телесним повредама по глави и телу.

 

Стога није било основа за примену члана 178. ЗКП и издвајање ових доказа из списа предмета, као незаконитих доказа.

 

Првостепени суд је правилно оценио да су искази сведока ДД, дате у истрази на дан 27.03.2002. године и на главном претресу одржаном дана 23.01.2003. године веродостојни, дајући за то уверљиво образложење. Ти искази сведокиње су пуни аутентичних детаља и утисака и сведоче о бројним околностима везаним за међусобне контакте оптужених пре извршења кривичног дела, сам догађај на дан 22.10.1992. године, понашање оптужених и атмосферу у време извршења кривичног дела на подручју Ф и Г.

 

Тако детаљан опис догађаја, чињенице и података везаних за отете цивиле и на крају за догађај на обали реке ЦД, могао је бити познат, само некоме ко је био на лицу места, то видео, чуо и доживео. Поред тога, ти њени искази су у складу са исказима других сведока, писменим доказима, фотодокументацијом, делимично и са одбраном оптуженог АА3.

 

На главном претресу дана 21.01.2005. године, сведокиња је негирала све што је раније изјавила, да њој уствари ништа није познато о критичном догађају, објашњавајући да је била присиљена да да исказ одређене садржине, да су радници државне безбедности вршили велики психички притисак на њу, тако што су сваког часа долазили код ње кући. Овакво образложење сведока је неуверљиво, што је првостепени суд правилно оценио.

 

Нема основа ни у доказима, ни за покушај одбране да се сведок ДД елиминише као валидан сведок, тако што ће се довести у питање њено душевно здравље.

 

Сведокиња је изјавила да је, пошто је видела тела физички злостављаних, а затим убијених цивила, била под мучним утиском, али да је тек после сведочења у истрази и на главном претресу дана 23.01.2003. године, осећала велики страх, да ће због онога о чему сведочи, имати тешких последица, да су упућиване претње и њој и њеној породици, због чега је тражила физичку заштиту ван суднице, која јој је и пружена у смислу члана 109. став 3. ЗКП, због чега је имала и психичке сметње, чиме се објашњава и промена њеног исказа на главном претресу дана 21.01.2005. године. Међутим, проблеми који су настали после њеног сведочења у истрази и на првом главном претресу, када је говорила истину, немају утицаја на валидност тих њених исказа, као и њену способност опажања и сећања, као и на уверење суда о аутентичности њених навода.

 

Сведок ДД је у истрази дана 27.03.2002. године изјавила, када је изашла из хотела, где је видела оштећене, оптужени АА јој је рекао да су ови "муџахедини" у цивилу за случај да их не ухвате српски борци и да им је он претходно одузео оружје, да је акција успела и да су их ухватили на ГГ, (а уствари се радило углавном о радницима са подручја ГА и ГБ, који су радили у оближњим фабрикама, а неки су имали и потврде да могу слободно да се превозе путем ГБ-ГА).

 

Нешто касније, видела је поред ЦД, убијене све исте цивиле, које је претходно видела, преподне у Хотелу "ЦЦ", била је маса цивила, неки од њих су каменовали ове муслимане. Пришла је убијеним и видела да су били заклани.

 

Оптужени АА је код ових закланих цивила поред ЦД, узвикивао, "да су им то борци и да ће их добити, као што су они предали наше".

 

Објаснила је да су биле борбе код ГГ, на подручју места ГМ да је погинуло __ српских бораца, па је због тога оптужени АА тако говорио.

 

Близу једног камиона са церадом, који је био испред хотела, на бетону, биле су ствари тих муслимана, лична документа, делови гардеробе, као што су јакне и слично и један припадник територијалне одбране, јој је рекао да су то ствари од тих "муџахедина".

 

Сведок ДД је на главном претресу дана 23.01.2003. године изјавила, да је испод пута, на ЦД, видела људе који су били измасакрирани, крвави, пребијени, били су мртви, а било је између 15-20 лешева. Није могла да се изјасни, није видела, да ли су убијени из ватреног оружја. Зна да су их цивили каменовали са пута – гађали камењем.

 

Додала је и да су убијени људи били масакрирани у лошем стању, видела је да су неки од њих били заклани.

 

Сутрадан јој је АА рекао да су их побили.

 

Правилно је првостепени суд засновао своју одлуку на основу исказа овог сведока, која је очевидац догађаја и сведочила је о битним стварима и детаљно је описала оно што је видела критичном приликом. У ова два исказа сведокиње нема битних разлика, како то неосновано истичу браниоци оптужених, већ напротив, они се међусобно допуњују и објашњавају критичне догађаје.

 

Из понашања оптуженог АА критичном приликом и онога што је рекао овом сведоку, произилази једини могући закључак који је извео и првостепени суд, да су оптужени АА и припадници паравојне формације ЦЕ, којом је он командовао, на ЦД лишили живота све оштећене, а које су претходно у холу хотела физички злостављали и претукли. (Наиме, у холу хотела где су оштећени претучени, налазили су се само припадници паравојне формације, не и друга лица и грађани Ф, што произилази из исказа сведока ДД).

 

Браниоци оптужених побијају првостепену пресуду и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и при том понављају и следе своју одбрану са главног претреса, истичу да делатност сваког од оптужених није прецизно утврђена, како у делу који се односи на заједничко доношење одлуке, тако и на предузимање радњи извршења кривичног дела, као и на свест о предузимању заједничке акције, саизвршилаштва. Није утврђена ни природа, припадништво и организација наоружане формације, чији су припадници били оптужени, па ни њихова одговорност, јер би као припадници паравојне формације исказивали своје хтење и вољу, док би као војници регуларне војне формације, извршавали наређење претпостављених.

 

Није утврђено ни ко је оптужене убио и на који начин, где су лешеви и њихов идентитет, да су оштећене хтели да линчују огорчени грађани Ф и да су их они у томе спречили, да су они само виђени на лицу места, да се у наше право уводи овом одлуком Институт "заједничког злочиначког подухвата" из Хашког трибунала и начин оцене доказа, где се проглашава кривим свако ко је присутан неком догађају, без обзира да ли предузима неку радњу или не у оквиру радње које чине елементе кривичног дела. Није утврђен ни разлог отмице, да ли су оштећени отети ради размене за убијене српске борце у борбама код ГМ или су отети, да би били лишени живота, само зато што су муслимани.

 

Овакви жалбени наводи оцењени су као неосновани. Првостепени суд је истинито и потпуно утврдио све чињенице које су од важности за доношење законите одлуке, као и кривичне одговорности оптужених за извршено кривично дело из члана 142. став 1. КЗ СРЈ, у вези члана 22. КЗ СРЈ. Чињенично стање у првостепеној пресуди, које се односи на одлучне чињенице, суд је утврдио до степена извесности, на основу великог броја доказа, који су прецизно наведени у образложењу пресуде. При том је суд изнео и садржину сваког тог доказа у битном, оценио га и логички повезао са другим изведеним доказима, тако да је свестрано, правилно и потпуно оценио све изведене доказе. Поштујући основни принцип кривичног поступка – принцип истине, првостепени суд је проверио и одбрану сваког оптуженог и извео све потребне доказе који су од значаја за утврђивање од битних чињеница.

 

Из изведених доказа произилази, да је оптужени АА формирао паравојну формацију ЦЕ (која није припадала регуларним војним јединицама), која је била под његовим вођством и командом и да је он и организовао њен рад.

 

Из исказа сведока ГД се види да је по критичном догађају у ГБ чуо да је припадницима те формације ЦЕ, основни мотив освета, пошто су чланове њихове породице убили муслимани. Ово исто се може закључити и из њиховог понашања критичном приликом.

 

Оптужени АБ3 је у својој одбрани изјавио да га је оптужени АА обавестио да има намеру да у Ф формира специјалну војну јединицу, попут интервентног вода, која би требало да буде у приправности и да интервенише у случају да дође до пробијања линије раздвајању између срба и муслимана, да је њему и сведоку ДД, оптужени АА ставио на располагање гарсоњеру у којој су становали у Ф, да је код њих доводио борце, који су се међусобно упознавали, те да су оптужени АА3 и АА2 од оптуженог АА добили оружје и то аутоматску пушку и да му је увече ___1992. године, оптужени АА саопштио да се сутрадан иде у акцију "пресретања муџахедина који иду ка ГГ, па је оптужени АА3 у раним јутарњим часовима отишао у ту акцију.

 

Сведок ДД је изјавила да је оптужени АА имао један вод од 15-20 бораца и био је командир тог вода, у чијем саставу су били оптужени АА2, АА3 и АА1, као и други. Оптужени АА није имао никакав чин, нити ознаку чина на униформи, али је чула да га војници ословљавају са В.

 

И други сведоци су исто говорили. Сведок УМ је посведочио да је за оптуженог АА чуо, да је у то време био легенда, да је био вођа своје јединице и да је имао своје људе и да се радило о паравојној формацији.

 

Сведок ТТ је чуо да је извршена отмица његових комшија из ___ и да су то извршили припадници паравојне формације, чији је вођа био оптужени АА.

 

Стога је првостепени суд правилно утврдио да су оптужени као припадници паравојне формације ЦЕ којом је командовао оптужени АА, као саизвршиоци сопственом вољом извршили отмицу, злоставу и убијање цивила. Оптужени су као паравојна формација, били самостална формација, изван јединственог система командовања и кривично дело су извршили заједничким деловањем и при том исказивали сопствену вољу и хтење.

 

Сви оптужени су деловали под камандом оптуженог АА, који им је ставио на располагање стан у Ф у коме су се састајали, оружје, уколико га већ нису поседовали, омогућио њихов међусобни контакт и упознавање, а затим одредио време и место предузимања акције. Пажљивим праћењем редоследа радњи које су оптужени предузимали, одвијање догађаја, о коме детаљно говоре и бројни сведоци – очевидци, несумњиво је утврђено да су оптужени деловали по договору, синхронизовано и са заједничким циљем, да цивиле муслиманске националности лише слободе, изводећи их А, затим их принудили да уђу у камион, насилно одвезли у Мотел ЦЦ, где су их физички злостављали, ударајући их дрвеним моткама, а затим их одвели до ЦД где су их убили. Из понашања оптужених који су прослављали успех, када су цивиле довезли до мотела, (сведок УМ је изјавио "да су се оптужени почели да се веселе, да је то била нека хистерија од радовања, неки су пуцали, радовали су се као индијанци, када ухвате жртву), као и накнадна објашњења над њиховим телима после ликвидације од стране оптуженог АА, да се ради о муџахединима (а под "муџахединима" у Републици Српској су се подразумевали плаћеници који су долазили да ратују на страни босанских муслимана) и да неће бити размењени за српске борце, јер ни противна страна није поштовала договор о размени заробљеника, несумњиво проистиче да су оптужени били упознати са природном сврхом и разлозима акције које су предузимали. Оптужени су од заустављања А до ликвидације цивила, били у непосредном контакту са њима, једини су располагали наоружањем помоћу кога су остварили и свој циљ. Неприхватљив је став браниоца оптуженог АА, о томе да су цивиле линчовали "њихови суграђани српске националности", а у свом гневу и освети због убиства својих најмилијих, јер нису имали оружје, нити су били у могућности да контролишу било чије понашање и врше власт на другим лицима.

 

Правилни су чињенични и правни закључци првостепеног суда, да су сви оптужени знали да је сврха одвођења муслимана на једно место, ЦД, управо да се лише живота и да су кривично дело извршили са директним умишљајем, будући да су сви оптужени били свесни и хтели извршење дела, да ту постоји јединство умишљаја, да су хтели да злостављају цивиле, само због тога што су припадници друге нације и вере, да би их касније лишили живота.

 

По исказу сведока ЛЛ, прво начелника, па команданта Ф бригаде, 16.10.1992. године пробијен је фронт код ГМ и велики број бораца је погинуо, а неки су и заробљени. Међутим, оптужени нису отели оштећене цивиле из аутобуса да би разменили за убијене српске борце у борбама код ГМ. Ово произилази из изведених доказа, околности случаја као и понашања оптужених критичном приликом.

 

Приликом извршења акције извођења муслимана из А, сви оптужени су били маскирани, ишарани и нагарављени црном бојом по лицу и рукама, један је имао и навучену чарапу преко лица, били су у избледелим маскирним униформама. Сведок КК је изјавила и да је њен син био тако маскиран и нагарављен не би могла да га препозна. То је и био разлог што оптужене нико од очевидаца из аутобуса није могао да препозна као извршиоце овог дела.

 

Сви извршиоци су активно учествовали у овој радњи, свако је имао одређени задатак. Оптужени АА је био најактивнији, други су са упереним пушкама у оштећене цивиле и исте спроводили ка камиону, а неки су држали уперене пушке на готовс и према аутобусу.

 

Ова акција је била унапред добро испланирана, (путницима у А је било забрањено и да се окрећу), свако од учесника је имао одређене задатке, акција је трајала кратко време, неколико минута. Извршиоци овог дела, а било их укупно девет (четири оптужена и пет НН лица), међусобно уопште нису говорили, њихова међусобна комуникација је била сведена на минимум, само је говорио оптужени АА, у аутобусу приликом легитимисања путника.

 

Да се није радило о размени, види се и по томе, што је све било учињено у кратком временском интервалу, све се одиграло у једном дану. Оштећени су отети рано изјутра, сведок ДД их је видела претучене у холу хотела после 8,00 часова, а истога дана после 12,00 до 15,00 часова на ЦД, видела је лешеве тих истих цивила.

 

Оштећени цивили су били сво време под фактичком влашћу оптужених, као јединих наоружаних лица, којима је командовао оптужени АА. Отетим лицима нико није могао да се приближи, без одобрења оптуженог А и осталих оптужених, а што се види из исказа сведока ДД, која је детаљно описала тренутак, када су у хотел хтели да уђу револтирани грађани, да би линчовали "муџахедине" (јер су оптужени оштећене цивиле тако лажно приказали као муџахедине и као свој успех у борби против њих), али им оптужени то нису дозволили.

 

Првостепени суд је до степена извесности утврдио да су припадници паравојне формације ЦЕ и то четворица оптужених и пет НН лица, лишили живота оштећене, ово поготову, што је суд у потпуности искључио сваку другу могућност. Да су евентуално оштећене линчовали грађани Ф, за то нема ни једног доказа, то не произилази чак ни из одбране оптуженог АА3, који не зна ко је оштећене побио, а оптужени АА2 се бранио ћутањем, а на пример став браниоца оптуженог АА да су оптужени спречили грађане Ф, да линчују оштећена лица.

 

Тачно је да тела убијених цивила нису пронађена, али је првостепени суд на основу свих расположивих правно ваљаних доказа и поред чињенице да се критични догађај одиграо у условима ратног окружења, несумњиво утврдио идентитет и број убијених цивила, о чему је детаљно изнео свој став на страни 64 пресуде, који као правилан прихвата и овај суд.

 

По мишљењу Врховног суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање и све одлучне чињенице у првостепеној пресуди, те су жалбени наводи браниоца оптужених оцењени као неосновани.

 

Првостепеном пресудом није повређен ни кривични закон и с обзиром на утврђено чињенично стање, правилно је примењен кривични закон, када је првостепени суд нашао да су оптужени учинили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ, у вези члана 22. КЗ СРЈ.

 

Првостепени суд је образложио којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а које као правилне прихвата и овај суд.

 

Након распада СФРЈ, у Републици БиХ, дошло је искључиво да унутрашњег оружаног сукоба, али ипак оружаног сукоба, који постоји када се прибегава оружаној сили или постоји оружано насиље дужег трајања између власти и организованих група или између таквих група унутар државе, које је било таквог обима и карактера са великим бројем жртава, да се може изједначити са ратом.

 

Стога се и на те сукобе имају применити правила међународног ратног права, садржаним у Женевским конвенцијама о заштити цивилних лица за време рата из 1949. године, које је наша земља ратификовала 1950. године и чије су одредбе инкорпориране у нашем законодавству, као и у допунском протоколу уз Женевску конвенцију о заштити жртава рата међународних оружаних сукоба од 1977. године, који се примењује на све оружане сукобе, који се одвијају на територији високе стране уговорнице између њених оружаних снага и отпадничких оружаних снага или других организованих наоружаних група, које под одговорном командом, врше тако контролу на делу њене територије, која им омогућава да воде непрекидне и усмерене војне операције.

 

Оптужени су ово кривично дело извршили као саизвршиоци и за то су испуњени услови и објективне и субјективне природе, а утврђен је и каузални однос између радњи оптужених и наступеле крајње последице – смрти оштећених лица.

 

Поред објективних елемената – учешћу у извршењу кривичног дела, остварен је субјективни елемент – свест о заједничком деловању оптужених у односу на забрањену последицу. Ова субјективна веза је остварена договором оптужених, јер је целокупна акција била детаљно планирана и прецизно изведене од почетка до краја, са тачно одређеним задацима за сваког оптуженог, тако да на пример, лешеви оштећених лица никада нису ни пронађени.

 

Што се тиче евентуалног питања "ексцеса извршиоца" када један извршилац уради више од онога што је било договорено, (правило је да други саизвршиоци не одговарају за ексцес тог извршиоца), за то нема никаквих доказа у списима.

 

Напротив сви докази, околности случаја и понашање оптужених критичном приликом, као и после догађаја (оптужени АА3 је одмах после догађаја, наредног дана, напустио Ф и вратио се у ФА), указују да је на страни свих оптужених постојало јединство умишљаја да се оштећени лише живота и да су сви радили на том задатку, а под командом оптуженог АА, као организатора целе акције. Стога су и жалбени наводи бранилаца оптужених којима се то оспорава оцењени као неосновани.

 

Испитујући поводом жалби бранилаца оптужених, првостепену пресуду у делу одлуке о казни, веће овог суда је нашло да је првостепени суд правилно утврдио и оценио све околности, које су у смислу члана 41. КЗ СРЈ од значаја за одмеравање казне и правилном оценом утврђених олакшавајућих и отежавајућих околности, основано оптуженима АА, АА1, АА2 и АА3, који је у време извршења кривичног дела био млађе пунолетно лице, за извршена кривична дела изрекао максималне казне затвора, које и по налажењу овога суда представљају неопходну меру за остварење сврхе кажњавања из члана 33. КЗ СРЈ, јер су само такве казне адекватне степену друштвене опасности извршеног кривичног дела и кривичне одговорности свих оптужених.

 

Жалбени предлози бранилаца оптужених за блажим кажњавањем, оцењени су као неосновани, тим пре, што нису поткрепљеним неким новим значајним околностима, које првостепени суд није имао у виду приликом одлучивања о казни.

 

Наиме, околности под којима је дело учињено су тако тешке да оправдавају дужину трајања казне затвора која је одмерена оптуженима.

 

Браниоци оптужених су истакли у жалбама, да је првостепени суд начинио повреду кривичног закона, када је прву тројицу оптужених, осудио на казну затвора у трајању од по 20 година, јер је то у супротности са одредбама члана 38. ОКЗ.

 

Став првостепеног суда је да смо у систему санкција Кривичног закона СФРЈ и касније КЗ СРЈ, имали као самосталну казну затвора, казну од 20 година, а имајући у виду да је више пута долазило до измене оба кривична закона, применио је најблажи кривични закон за оптужене, а то је онај који је прописивао да се за ово кривично дело може казнити затвором најмање пет година или двадесет година, а што је предвиђено изменама КЗ СРЈ ("Сл. лист СРЈ" бр. 37/93 од 16.07.1993. године).

 

Овај свој став првостепени суд је образложио јасним, разумљивим и потпуним разлозима, које као правилне прихвата и овај суд. Наиме, тим изменама КЗ СРЈ је прописано у члану 6. да се за кривична дела, кривично одговорном учиниоцу, може изрећи и смртна казна, када је прописана законом републике, а у члану 8. да се за најтежа кривична дела може прописати и затвор од 20 година.

 

Ово значи, да у систему кривичних санкција постојала као самостална казна затвора од 20 година, а постојала је и у моменту доношења ове одлуке, односно важења новог Кривичног законика ("Сл. лист РС" бр. 85/05, 88/05 и 107/05, који је ступио на снагу 01.01.2006. године).

 

Са изнетих разлога, а у смислу члана 388. ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

 

Председник већа судија,

Никола Латиновић, с.р.

 

Записничар,

Марија Вуковић-Станковић, с.р.

 

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

ан