Решењем Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж-По1-Тои 3/22 од 01.04.2022. године усвајањем жалбе Тужиоца за организовани криминал, преиначено је решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, ТОИ- По1 18/21 од 17.01.2022. године у ставу другом, тако што је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење усвојио захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Тужилаштва за организовани криминал ОИК 15/19 од 29.12.2020. године, па је од окривљене АА трајно одузета имовина и то вредност коју је окривљена примила на име купопродајне цене (19.000,00 евра) – противредност од 1.547.369,50 динара према средњем курсу НБС на дан исплате стана у ул. ... бр. Објекат Ц, стан бр. .., на основу уговора о купопродаји са ББ из ..., као и износ од 6.000.000,00 (шестмилиона) динара који је примила на име купопродајне цене па основу уговора о куппродаји непокретности од 26.12.2018. године којим је продавцу ПД „Панпаноник“ д.о.о. Параћин продала непокретност – пољопривредно земљиште на кар.парц. број .. КО ..., површине 9,40 ари, број .. КО ..., површине 11,49 ари и број .. КО ..., површине 12,01 ари, док су жалбе осуђене и њеног пуномоћника изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, ТОИ-По1 18/21 од 17.01.2022. године, одбијене као неосноване.

Бранилац окривљене АА - адвокат Драган Јелић поднео је захтев за заштиту законитости, против решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж-По1- Тои 3/22 од 01.04.2022. године, због повреде закона из члана 441. став 3. ЗКП у вези са чланом 3. тачка 1) и 2) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји поднети захтев, преиначи побијано решење и одбије захтев Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање имовине или га укине и предмет врати на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажно решење против кога је захтев за заштиту законитости поднет, па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљене АА подноси захтев због повреде закона из члана 441. став 3. ЗКП у вези са чланом 3. тачка 2) и 3) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Бранилац у захтеву наводи да имовина која је трајно одузета побијаним решењем није могла бити одузета у посебном поступку сагласно правилној примени одредбе члана 3. тачка 1) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, те да би одузимање имовине било законито само ако би се објаснило у које добро су новчани износи „претворени“ или са којим добром су „помешани“ обзиром да наведени новчани износи не постоје, нити су претворени у било које добро или помешани са било чим. Надаље, приликом доношења побијаног решења није примењена одредба члана 3. тачка 2) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, будући да се не ради о имовини која је „у очигледној несразмери„ са приходима окривљене, што је законом прописан услов, већ је решење донето само на основу пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал Спк. По1 39/20 од 17.06.2020. године донете на основу закљученог споразума о признању кривичног дела. Поред наведеног, према ставу браниоца имовина која је трајно одузета побијаним решењем је једино правилно и законито могла бити одузети применом одредбе члана 91. до 93. ЗКП и члана 247. став 7. КЗ у редовном поступку, али како то није учињено отпала је свака законита могућност одузимања предметне имовине од окривљене у поступку који се води по одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљене се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани, из следећих разлога:

Из списа предмета произилази да је Виши суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, пресудом СПК-По1 39/20 од 17.06.2020. године прихватио споразум о признању кривичног дела СК 39/20 од 09.06.2020. године закључен између Тужиоца за организовани криминал, окривљене и њеног браниоца, па је окривљена АА оглашена кривом да је извршила кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 4. у вези става 2. КЗ, за које дело јој је утврђена казна затвора у трајању од три месеца и кривично дело прање новца у продуженом трајању из члана 245. став 2. у вези става 1. КЗ у вези члана 61. КЗ,за које дело јој је утврђена казна затвора у трајању од једанаест месеци, па је осуђена на јединствену казну затвора у трајању од једне године за коју је одређено да ће се извршити у просторијама у којима станује, уз примену електронског надзора и осуђена је и на новчану казну у износу од 800.000,00 динара. Истом пресудом на основу члана 245. став 7. КЗ од окривљене је одузет износ од 4.257.000,00 динара, колико је у готовини уплаћено на текући рачун окривљене по уговору о зајму од 23.05.2018. године. Окривљена је обавезана да на име паушала плати износ од 30.000,00 динара.

Одредбом члана 3. став 1. тачка 1) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела је прописано да се имовином сматра свако добро сваке врсте у Републици Србији или иностранству, материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности, удели у правном лицу и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро. Имовином се сматра и приход или друга корист остварена, непосредно или посредно из кривичног дела, као и добро у које је она претворена или са којим је помешана. Тачком 2) истог закона је прописано да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина власника која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима.

Према налажењу Врховног касационог суда, правилно је суд применио одредбу члана 3. став 1. тачка 1) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, имајући у виду да имовину у смислу поменутог закона и цитиране одредбе чини и приход или друга корист остварена непосредно или посредно из кривичног дела односно вредност коју је окривљена примила на име купопродајне цене (19.000,00 евра) – противредност од 1.547.369,50 динара према средњем курсу НБС на дан исплате стана у ул. ... бр. Објекат Ц, стан бр. .., на основу уговора о купопродаји са ББ из ..., као и износ од 6.000.000,00 (шестмилиона) динара који је примила на име купопродајне цене па основу уговора о купопродаји непокретности од 26.12.2018. године којим је продавцу ПД „Панпаноник“ д.о.о. Параћин продала непокретност – пољопривредно земљиште на кар.парц. број .. КО ..., површине 9,40 ари, број .. КО ..., површине 11,49 ари и број .. КО ..., површине 12,01 ари, а околност да ли одузети новчани износи постоје на неком рачуну или не, није од утицаја на другачију одлуку суда о њиховом трајном одузимању у ситуацији када се ради о имовини у виду прихода из кривичног дела и која је у очигледној несразмери са законитим приходима окривљене што ту имовину чини имовином проистеком из кривичног дела сходно члану 3. став 1. тачка 2) Закона о трајном одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Надаље, неосновани су и наводи захтева да суд није правилно применио одредбу члана 3. тачка 2) Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и да је побијано решење донето само на основу пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал Спк. По1 39/20 од 17.06.2020. године донете на основу закљученог споразума о признању кривичног дела имајући у виду да је суд околност да ли постоји очигледна несразмера између вредности имовине чији је власник окривљена и њених законитих прихода засновао на подацима из матичне евиденције о осигураницима Републичког ПИО Фонда за пензијско и инвалидско осигурање о оствареној нето заради за окривљену од 2002. године до 2011. године, на подацима Управе о приходима и радном односу и приходима ван радног односа за окривљену за исти период, као и самим наводима окривљене да је у том периоду била у тешкој финансијској ситуацији.

Поред наведеног, као неосновани су оцењени и наводи захтева, да је једино правилно и законито имовина одузета побијаним решењем могла бити одузета применом одредбе члана 91. до 93. ЗКП и члана 245. став 7. КЗ у редовном поступку и да није постојала законита могућност одузимања предметне имовине од окривљене у поступку који се води по одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Наиме, суд је у правноснажној пресуди на основу одредбе 245. став 7. КЗ од окривљене одузео новац у износу од 4.257.000,00 динара који износ представља имовинску корист прибављену кривичним делом за које је окривљена правноснажно оглашена кривом и осуђена, што не представља сметњу за вођење посебног поступка чији је циљ трајно одузимање имовине која је проистекла из кривичног дела која имовина не мора бити доведена у везу са конкретном радњом кривичног дела за које је окривљена осуђена односно не мора бити прибављена у току извршења тог кривичног дела с обзиром да постоји битна разлика између имовинске користи прибављене кривичним делом о којој суд одлучује на основу члана 91.-93. КЗ и члана 245. став 7. КЗ и имовине проистекле из кривичног дела, која може бити ширег обима и о којој суд одлучује на основу члана 44. Закона о трајном одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

У преосталом делу захтева бранилац окривљене наводи да нема доказа да новчани износи који су одузети од окривљене правноснажним решењем постоје или да су претворени или помешани са било којим другим добром, да је од трећег лица, на које је пренет у својину стан за чију продају је окривљена добила 19.000 евра, требало одузети непокретност, као власника постојеће имовине, а не од окривљене наведени износ, на који начин оспорава утврђено чињенично стање и оцену доказа дату од стране суда, као што оспорава и разлоге суда о одбијању жалбе окривљене и њеног браниоца, на који начин указује и на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП. Имајући у виду да наведене повреде нису дозвољени разлози у смислу члана 485. став 4. ЗКП за подношење захтева за заштиту законитости од стране окривљеног, односно његовог браниоца, Врховни касациони суд се у оцену ових навода захтева није упуштао.

Из напред наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председник већа-судија

Весна Зарић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Дубравка Дамјановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић