Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног се указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, наводима да изрека првостепене пресуде не садржи све битне елементе кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, односно у изреци првостепене пресуде се наводи „да је окривљени критичном приликом изјавио „шта ти хоћеш буљино једна“, свестан свог дела чије је извршење хтео и био је свестан да је дело забрањено, чиме је остварен само објективни услов инкриминације из члана 170. став 1. КЗ али побијаним правноснажним пресудама није утврђено да су наведене речи изговорене у намери омаловажавања“.

Изнети наводи у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани, из следећих разлога:

Кривично дело увреда из члана 170. став 1. Кривичног законика чини онај ко увреди другог.

Имајући у виду цитирани законски опис бића кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, по налажењу овога суда, из чињеничног описа кривичног дела утврђеног изреком првостепене пресуде „... да је окривљени дана 10.01.2019. године у просторијама Општине ..., у стању урачунљивости, у време док је приватна тужиља разматрала ...пројекат, приватну тужиљу ББ увредио речима „шта ти хоћеш буљино једна“ чиме је повредио достојанство, част и углед приватне тужиље, а био је свестан свог дела и хтео је његово извршење и био је свестан да је његово дело забрањено“, јасно и недвосмислено произлази да се у описаним радњама окривљеног стичу сва како објективна тако и субјективна битна законска обележја кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, за које је оптужен и правноснажно оглашен кривим.

Врховни касациони суд налази, насупрот наводима захтева, да намера омаловажавања није законско обележје кривичног дела увреде из члана 170. став 1. КЗ. Чланом 170. став 4. КЗ предвиђен је основ искључења постојања кривичног дела у ситуацији када је увредљива изјава дата у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, под условом да се из начина изражавања или других околности види да то није учињено у намери омаловажавања.

Како је правноснажном пресудом утврђено да окривљени предметне изјаве није дао у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, већ су наведене речи упућене управо свесно и хтењем да се приватна тужиља увреди, тј. како се у конкретном случају не ради о ситуацији из члана 170. став 4. КЗ (како то погрешно тврди бранилац окривљеног), то с`тога намера омаловажавања не мора ни бити наведена у чињеничном опису кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ за које је окривљени правноснажно оглашен кривим.

Стога се, по налажењу Врховног касационог суда, као неосновани оцењују наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног којима се указује да је побијаним правноснажним пресудама, на штету окривљеног, на напред наведени начин учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Поред тога поднетим захтевом браниоца окривљеног се указује на исту повреду кривичног закона - из члана 439. тачка 1) ЗКП наводима да дело које је окривљеном стављено на терет и за које је правноснажно осуђен није кривично дело јер је у питању дело малог значаја у смислу члана 18. Кривичног законика.

Врховни касациони суд и ове наводе изнете у захтеву браниоца окривљеног АА оценио је као неосноване, а како је на ову повреду закона указивано и у поступку по редовном правном леку, Врховни касациони суд прихватајући разлоге жалбеног суда, дате на страни 3 другостепене пресуде Вишег суда у Пожеревцу Кж1 1/21 (2019) од 14.01.2021. године, као довољне, аргументоване и јасне и на исте упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП.

Код напред наведеног, Врховни касациони суд је поступајући у смислу члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, применом члана 491. став 1. и 2. ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                 Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                       Бата Цветковић, с,р,

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић