Ставом II изреке првостепене пресуде, на основу члана 423. став 1. тачка 2) ЗКП, окривљени АА ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију у покушају из члана 185. став 2. у вези члана 30. КЗ, кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију у покушају из члана 185. став 3. у вези става 2. у вези члана 30. КЗ и кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 3. у вези става 2. КЗ.

На основу члана 258. став 4. ЗКП, законски заступници малолетних оштећених ББ, ВВ, ГГ и ДД упућени су на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева, а окривљени АА је на основу члана 264. став 4. ЗКП ослобођен обавезе плаћања трошкова кривичног поступка и паушала и одређено да исти падају на терет буџетских средстава суда.

Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 По3 број 3/20 од 03.12.2020. године, делимичним усвајањем жалбе Вишег јавног тужиоца у Београду, Посебног тужилаштва за високотехнолошки криминал, пресуда Вишег суда у Београду 16К По3 број 24/19 од 26.09.2019. године преиначена је тако што је одређено да се на основу члана 7. став 1. тачка 1), 2), 3), 4) и 5) Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, према окривљеном АА после издржане казне затвора спроводе посебне мере, и то обавезно јављање надлежном органу полиције и Управе за извршење кривичних санкција, забрана посећивања места на којима се окупљају малолетна лица (вртићи, школе и сл.), обавезано посећивање професионалних саветовалишта и установа, обавезно обавештавање о промени пребивалишта, боравишта или радног места и обавезно обавештавање о путовању у иностранство, док су жалба Вишег јавног тужиоца у Београду у преосталом делу и жалба браниоца окривљеног АА – адвоката Мирослава Милошевића одбијене као неосноване, а првостепена пресуда у непреиначеном делу потврђена.

Бранилац окривљеног АА – адвокат Мирослав Милошевић, поднео је захтев за заштиту законитости само против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 По3 број 3/20 од 03.12.2020. године, због повреде закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони укине другостепену пресуду у делу у којем је првостепена пресуда преиначена и потврди првостепену пресуду, имајући у виду одредбу члана 453. ЗКП.

Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списа предмета, са правноснажном пресудом против које је захтев за заштиту законитости поднет, и након оцене навода изложених у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован.

Неосновано се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА указује да је Апелациони суд у Београду, као другостепени, преиначењем првостепене пресуде повредио принцип забране reformatio in peius прописан одредбом члана 453. ЗКП, а што би представљало битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 10) ЗКП, коју бранилац погрешно означава као „повреду закона из члана 439. тачка 3. у вези члана 453. ЗКП“.

Према наводима захтева, изреком другостепене пресуде одлучено је да ће се према окривљеном АА после издржане казне затвора спроводити посебне мере прописане чланом 7. став 1. тачка 1) до 5) Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, и то: обавезно јављање надлежном органу полиције и Управе за извршење кривичних санкција, као и забрана посећивања места на којима се окупљају малолетна лица, обавезно посећивање професионалних саветовалишта и установа, обавезно обавештавање о промени пребивалишта, боравишта или радног места и обавезно обавештавање о путовању у иностранство, и поред тога што су жалбу на првостепену пресуду изјавили бранилац окривљеног у погледу одлуке о кривичној санкцији у осуђујућем делу и јавни тужилац само у ослобађајућем делу, па је Апелациони суд у Београду, као другостепени, преиначавањем првостепене пресуде у осуђујућем делу иако у том делу није било жалбе на штету окривљеног, и одређивањем да ће се према окривљеном спроводити посебне мере из члана 7. став 1. тачка 1), 2), 3), 4) и 5) Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, прекршио једно од основних начела кривичног поступка – начело забране reformatio in peius из члана 453. ЗКП на штету окривљеног, на који начин је учинио повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, јер је кривичну санкцију изречену првостепеном пресудом изменио на штету окривљеног.

Изложене наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног, којима се у суштини указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 10) ЗКП, Врховни касациони суд оцењује неоснованим, из следећих разлога:

Одредбом члана 453. Законика о кривичном поступку, прописано је да уколико је жалба изјављена у корист окривљеног, пресуда се не сме изменити на његову штету у погледу правне квалификације дела и кривичне санкције.

Према одредби члана 4. тачка 1) Кривичног законика, кривичне санкције су: казне, мере упозорења, мере безбедности и васпитне мере.

Одредбом члана 7. Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, прописано је, и то ставом 1. да се према учиниоцу кривичног дела из члана 3. тог закона (који су према малолетним лицима извршили, поред осталог, кривично дело из члана 185. КЗ), после издржане казне затвора, спроводе следеће посебне мере: обавезно јављање надлежном органу полиције и Управе за извршење кривичних санкција, забрана посећивања места на којима се окупљају малолетна лица (вртићи, школе и сл.), обавезно посећивање професионалних саветовалишта и установа, обавезно обавештавање о промени пребивалишта, боравишта или радног места и обавезно обавештавање о путовању у иностранство. Ставом 2. истог члана прописано је да се мере из става 1. спроводе најдуже 20 година после извршене казне затвора, а ставом 3. прописано је да после истека сваке 4 године од почетка примене посебних мера из става 1. тог члана, суд који је донео првостепену пресуду, по службеној дужности одлучује о потреби њиховог даљег спровођења.

Према члану 58. Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, учинилац кривичног дела из члана 3. Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, дужан је да се лично јави надлежном поверенику у року од 3 дана од дана извршења кривичне санкције која му је изречена.

Одредбама члана 59. став 1. истог закона прописано је да је повереник дужан да у року од 3 дана од дана јављања учиниоца отпочне припреме за извршење мере из члана 7. Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и да успостави сарадњу са полицијом, професионалним саветовалиштима и установама, битним за спровођење програма извршења посебних мера, а ставом 2. истог члана прописано је да је повереник дужан да у року од 8 дана од дана јављања учиниоца изради програм извршења посебних мера и да упозна учиниоца са програмом и са последицама неизвршења обавеза, док је ставом 3. прописано да програм из става 2. повереник доставља суду који је донео одлуку, као и полицији, саветовалишту и установи из става 1. тог члана.

Дакле, из свега наведеног јасно произилази да мере из члана 7. став 1. тачка1), 2), 3), 4) и 5) Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима, не представљају кривичну санкцију, већ представљају посебне мере које се по сили закона спроводе после извршења казне затвора на учиниоце кривичних дела из члана 3. тог закона, а спроводи их повереник за извршење ванзаводских мера.

Како, дакле, изрицањем наведених посебних мера, Апелациони суд у Београду као другостепени, није преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији на штету окривљеног, како се то неосновано истиче у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног, то супротно наводима захтева побијаном пресудом није учињена повреда начела reformatio in peius, односно битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 10) ЗКП.

С тога је поднети захтев одбијен као неоснован.

Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП, донета је одлука као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                 Председник већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                                             Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић