Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП, доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, након чега је одржао седницу већа, у смислу члана 490. ЗКП, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са пресудом против које је захтев поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости није основан.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног АА се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, уз образложење да се побијане правноснажне пресуде заснивају на недозвољеном доказу - записнику о препознавању лица МУП РС ПИ Детелинара Ку 27985/2014 од 22.01.2014. године, уз образложење да из садржине записника није јасно ко је вршио препознавање, да ли је то учинила сведок оштећена ББ или сведок ВВ, нарочито када се има у виду да предметни записник није потписан од стране лица које је вршило препознавање.

Врховни касациони суд је ове наводе у поднетом захтеву оценио као неосноване. Наиме, из списа предмета произлази да је предметни записник о препознавању лица сачињен од стране овлашћеног службеног лица МУП-а РС ПУ Нови Сад ПИ Детелинара ГГ, у службеним просторијама истог државног органа, у присуству заменика Основног јавног тужиоца у Новом Саду Биљане Силађи, адвоката Ане Комароми - браниоца по службеној дужности тада осумњиченог АА и овлашћеног службеног лица МУП-а РС ПУ Нови Сад ПИ Детелинара ДД. Из истог записника о препознавању лица произлази да је сведок оштећена ББ, због извршеног кривичног дела принуде из члана 135. став 1. КЗ на њену штету дана 22.01.2014. године, вршила препознавање лица осумњиченог за наведено кривично дело у просторији посебно намењеној за ту сврху, у којој јој је показано пет лица, те је након извршеног препознавања у записнику констатовано „Оштећена ББ је након пажљивог посматрања са сигурношћу од 100% изјавила да препознаје лице под редним бројем 2 (два) који је ушао за оштећеном у лифт а потом скинуо своје панталоне извадио свој полни орган и почео да онанише да би након што је оштећена покушала да га удари кесом коју је држала у руци, исту ухватио својом руком за раме и повукао је чиме је извршио кривично дело принуда из члана 135. став 1. Кривичног законика“. У записнику је такође констатовано да је препознавање извршено 22.01.2014. године, када је и сачињен предметни записник, у присуству заменика Основног јавног тужиоца у Новом Саду Биљане Силађи, адвоката Ане Комароми који су потписали, без изношења примедби на сачињени записник.

Врховни касациони суд налази да стоји чињеница, односно запажање браниоца окривљеног изнето у захтеву за заштиту законитости, да је у уводном делу овог записника техничком грешком унет став: „На основу члана 104. ЗКП, дана 11.11.2013. године у службеним просторијама ПУ Нови Сад, са сведоком ВВ из ... улица ..., извршено је препознавање лица на основу члана 104. ЗКП“, те да на означеном месту „оштећена ББ“ нема њеног потписа, али с`обзиром на напред наведено односно с`обзиром на напред наведену садржину записника о препознавању лица очигледно је да се ради о техничком пропусту овлашћених службених лица МУП РС ПУ Нови Сад ПИ Детелинара учињеном приликом сачињавања предметног записника што свакако не доводи у сумњу садржај овог записника и његову суштину, те законитост његовог сачињавања. Осим тога, како је ово битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, већ истицана и у поступку по редовном правном леку, Врховни касациони суд прихватајући разлоге жалбеног суда, дате на страни 3 другостепене пресуде као довољне, аргументоване и јасне, на исте упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП.

Поднетим захтевом се указује да суд није правилно ценио изведене доказе пре свега исказе саслушаних сведока оштећене ББ и сведока ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ и ИИ, као и СМС комуникацију између окривљеног и сведока ЂЂ, што је све довело до доношења незаконитих пресуда које се побијају овим ванредним правним леком, чиме се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање односно одредбу члана 440. ЗКП. Међутим, како одредба члана 440. ЗКП не представља законски разлог за подношење захтева за заштиту законитости од стране окривљеног преко браниоца, у смислу члана 485. став 4. у вези става 1. ЗКП, поднети захтев је у овом делу одбачен, као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредаба члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, применом члана 491. став 1. и члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                                       Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                                            Бата Цветковић, с,р,

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић