Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је захтев поднет, па је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је неоснован.

Указујући на повреду Закона из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљеног АА у захтеву истиче да се побијана правноснажна пресуда заснива на доказима на којима се по одредбама Законика о кривичном поступку не може заснивати и то: на исказу радника полиције ББ, саслушаног у својству сведока, који се у свом исказу изјашњавао о ономе што је сазнао од оштећеног ВВ, који је у току поступка користио своје право да не сведочи као и на извештају лекара специјалисте који садржи податке о радњама извршења кривичног дела прибављене од привилегованих сведока тако да, према наводима захтева, у ситуацији када та лица одбијају да сведоче и користе своје право из члана 94. ЗКП, нема услова да се ови докази користе у кривичном поступку.

Изнете наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног АА Врховни касациони суд оцењује као неосноване из следећих разлога:

Наиме, исказ ББ, саслушаног у својству сведока, насупрот наводима захтева не представља незаконит доказ на коме се пресуда не би могла заснивати. Наиме, по налажењу овога суда, овај сведок је у свом исказу сведочио само о чињеницама које је опазио својим чулима (разбијено стаклу на улазним вратима куће, оштећен намештај у спаваћој соби, узнемиреност родитеља окривљеног), приликом предузимања потребних мера у складу са овлашћењима полиције у предистражном поступку из члана 286. ЗКП, при чему овај сведок у свом исказу није навео да му је оштећени рекао да му је окривљени ударцем песнице у пределу лица нанео лаку телесну повреду, већ да је између њих дошло до свађе, тако да коришћење овог исказа као доказа у кривичном поступку није у супротности са било којом одредбом ЗКП, због чега се не ради о незаконитом доказу у смислу члана 84. став 1. у вези члана 16. став 1. ЗКП, на коме се пресуда не може заснивати.

Врховни касациони суд налази да се неосновано захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног указује да је извештај лекара специјалисте о телесним повредама оштећеног ВВ незаконит доказ.

Наиме, лекар специјалиста приликом обављања клиничког прегледа пацијента има обавезу да утврди анамнестичке податке и исте унесе у свој извештај, тако да навођење начина задобијања телесних повреда констатованих прегледом оштећеног представља анамнестичке податке који су саставни део извештаја лекара специјалисте, коју медицинску документацију је вештак медицинске струке могао користити за обављање вештачења и давање налаза на околности врсте, тежине и механизма настанка телесних повреда оштећеног.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд налази да се неосновано захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног указује да се правноснажна пресуда заснива на незаконитим доказима и да је иста донета уз учињену повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП.

Записнчар – саветник                                                                                                                                     Председник већа – судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                                                                 Бата Цветковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић