Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Рев 1292/08
08.05.2008. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Надежде Радевић, Биљане Драгојевић, Весне Поповић и Јасминке Станојевић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против тужених ББ и ВВ, које заступа БА, адвокат, ради одређивања мере заштите од насиља у породици, одлучујући о ревизији тужених изјављеној против пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж.бр.1707/07 од 05.12.2007. године, у седници одржаној 08.05.2008. године донео је

П Р Е С У Д У

Ревизија тужених изјављена против пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж.бр.1707/07 од 05.12.2007. године ОДБИЈА СЕ као неоснована.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Прокупљу П.бр.3815/07 од 11.09.2007. године, ставом првим изреке одређена је мера заштите од насиља у породици тако што је туженима забрањено становање и наложено исељење са свим лицима и стварима из породичног стамбеног објекта који се налази у ГГ на кат.парцели бр.аа КО ДД, као и да трпе да се у овај објекат усели тужиља и да јој предају кључеве од улазних врата куће. Ставом другим изреке одређена је мера заштите од насиља у породици забраном туженима приласку тужиљи на удаљености мањој од 1000 метара и наложено уздржавање од приближавања, под претњом новчаног кажњавања. Ставом трећим изреке одређено је да наведене мере заштите од насиља у породици трају годину дана од дана пријема отправка пресуде, ставом четвртим изреке да жалба не задржава извршење пресуде, док су ставом петим изреке тужени обавезани да тужиљи на име трошкова поступка плате износ од 35.000,00 динара.

Пресудом Окружног суда у Прокупљу Гж.бр.1707/07 од 05.12.2007. године одбијена је жалба тужених као неоснована, а првостепена пресуда је потврђена.

Против правноснажне другостепене пресуде тужени су изјавили благовремену и дозвољену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао правилност побијане пресуде на основу члана 399. ЗПП и утврдио да је ревизија неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а на коју се неосновано указује у ревизији. За постојање ове повреде поступка потребно је да се недостаци у погледу парничне способности односе на странку која је изјавила жалбу, односно ревизију, а не на супротну странку. Зато наводи тужених о страначкој неспособности тужиље не упућују на постојање битне повреде поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП.

Према стању у списима, тужиља није лишена пословне способности ни у потпуности, а ни делимично, па се њена парнична способност, која се, према члану 74. ЗПП уподобљава пословној способности физичког лица да предузима радње у поступку, не доводи у сумњу наводима ревизије и уз ревизију приложеног мишљења вештака да се код тужиље констатују знаци заосталости у душевном развоју на нивоу лаке душевне заосталости, с обзиром на констатацију првостепеног суда са записника о главној расправи од 31.08.2007. године да је тужиља способна да комуницира са судом без проблема и да даје одговоре на постављена питања, који су јасни, повезани и логични и с обзиром на чињеницу да је тужиља успела у овој парници са својим захтевом, те да њена права и интереси нису повређени.

Такође су неосновани и ревизијски наводи о постојању битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, будући да нижестепене пресуде садрже довољне, јасне, аргументоване и непротивуречне разлоге о свим одлучним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, отац тужиље, сада покојни ПП је, као прималац издржавања, закључио са туженом ВВ, својом унуком, као даваоцем издржавања, уговор о доживотном издржавању, којим се давалац издржавања обавезала на издржавање и тужиље – своје тетке. Странке су уговориле заједницу живота у кући тужиљиног оца, у којој је тужиља и раније живела, а предмет уговора, поред осталог, представља и та кућа. Отац тужиље преминуо је у августу 2003. године, након чега су тужени почели свакодневно да малтретирају тужиљу, па је она покренула поступак за раскид уговора о доживотном издржавању. Због сталног малтретирања и физичког злостављања, тужиља се обраћала Здравственој станици у ГГ, Хитној служби Здравственог центра у ДД, а такође је подносила пријаве Станици милиције у ДД. Поред физичког малтретирања, тужени су ускраћивали тужиљи давање хране, искључивали су јој електричну енергију и воду и престали да јој дају новац, па је због свега наведеног била принуђена да напусти кућу.

Код таквог чињеничног стања, правилно је закључивање нижестепених судова да су странке чланови породице и да понашање тужених према тужиљи представља насиље у породици у смислу члана 197. Породичног закона, јер јој таквим својим понашањем угрожавају телесни интегритет, душевно здравље и спокојство, као и да су се стекли услови за одређивање мера заштите од насиља у породици у смислу члана 198. истог закона.

Због тога су ревизијски наводи тужених о погрешној примени материјалног права неосновани.

Одредбом члана 286. Породичног закона прописано је да ако орган старатељства није покренуо поступак у спору за заштиту од насиља у породици, суд може затражити од органа старатељства да пружи помоћ у прибављању потребних доказа и да изнесе своје мишљење о сврсисходности тражене мере. Ту помоћ суд може тражити, али и не мора. Таква његова обавеза није прописана, па околност што се првостепени суд није обраћао органу старатељства за помоћ не значи да су нижестепене пресуде засноване на погрешној примени материјалног права и зато незаконите.

Одређена мера заштите исељења тужених са свим лицима и стварима из породичног стамбеног објекта на кат.парцели бр.аа КО ДД несумњиво се односи на кућу која је била власништво тужиљиног оца и у којој је тужиља живела са својим родитељима, па и касније, након закључења уговора о доживотном издржавању и заснивања заједнице живота са туженим. То произилази из стања у списима, па су зато неосновани ревизијски наводи да је изрека првостепене пресуде нејасна и да се не зна из које куће тужени треба да се иселе, будући да на истом плацу постоји и кућа коју су тужени, како се наводи, сами подигли. Чињеница да тужени имају малолетно дете, које заједно са њима мора да се исели из куће, не би указивала на повреду права детета која би онемогућивала одређивање ове мере заштите од насиља у породици. У насталом сукобу права и интереса, предност треба дати тужиљи, чији је живот физички и душевно угрожен управо понашањем тужених, који су, као родитељи тог детета, дужни да му обезбеде миран и спокојан живот.

Осталим ревизијским наводима оспорава се утврђено чињенично стање, па их Врховни суд није разматрао, јер је одредбама члана 398. став 2. ЗПП прописано да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Налазећи да не постоје разлози због којих је ревизија изјављена, као ни разлози на које пази по службеној дужности, Врховни суд је применом члана 405. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија,

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

НН