Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Весне Поповић, председника већа, Лидије Ђукић и Божидара Вујичића, чланова већа, у правној ствари предлагача С.З. из К., чији је пуномоћник Р.Ј., адвокат из Б., ради заштите права на суђење у разумном року, одлучујући о жалби предлагача изјављеној против решења Вишег суда у Прокупљу Р4 и 77/15 од 13.10.2015. године, у седници одржаној 03.02.2016. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба предлагача и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Прокупљу Р4 и 77/15 од 13.10.2015. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Прокупљу Р4 и 77/15 од 13.10.2015. године, ставом првим изреке утврђено је да је предлагачу С.З. повређено право на суђење у разумном року у поступку пред Основним судом у Куршумлији у предмету И 221/10, ранији број И 352/07 Општинског суда у Куршумлији. Ставом другим изреке предлагачу је одређена примерена накнада за повреду права на суђење у разумном року од 30.000,00 динара, која ће се исплатити из буџетских средстава Републике Србије, опредељених за рад судова, у року од три месеца од дана подношења захтева предлагача за исплату. Ставом трећим изреке одбијен је захтев предлагача преко 30.000,00 динара до тражених 250.000,00 динара. Ставом четвртим изреке обавезана је Република Србија да предлагачу на име трошкова поступка плати 6.780,00 динара који ће се исплатити из буџетских средстава Републике Србије, опредељених за рад судова, у року од три месеца од дана подношења захтева предлагача за исплату.

Против наведеног решења предлагач је изјавила жалбу, због погрешне примене материјалног права, оспоравајући га у ставовима трећем и четвртом изреке.

Одлучујући о жалби на основу члана 8б став 3. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ број 116/08 и 101/2013), применом члана 402. у вези са чланом 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14) и чланом 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, на чију примену упућује члан 8в Закона о уређењу судова, Врховни касациони суд је нашао да жалба предлагача није основана.

У поступку доношења ожалбеног решења није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које се у поступку по жалби пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, предлагач С.З. је у својству извршног повериоца поднела предлог за извршење Општинском суду у Куршумлији 30.07.2007. године против извршног дужника З.з.с.р. Ж. из К., ради принудне наплате новчаног потраживања из радног односа на основу извршне исправе - пресуде Општинског суда у Куршумлији П1 555/06 од 22.11.2006. године, пленидбом покретних ствари извршног дужника. Решењем Општинског суда у Куршумлији И 352/07 од 01.08.2007. године одређено је предложено извршење. Ово решење није достављено учесницима поступка, нити је даље предузета било која радња у извршном поступку који се сада води у предмету И 221/10 пред Основним судом у Куршумлији.

Код овако утврђеног чињеничног стања, Виши суд у Прокупљу је утврдио да је повређено право предлагача на суђење у разумном року и одредио је примерену новчану накнаду, а одбио је захтев за новчану накнаду преко одређеног до траженог износа.

Врховни касациони суд налази да је Виши суд у Прокупљу правилно одлучио о праву на накнаду за повреду права на суђење у разумном року.

Наиме, према члану 32. став 1. Устава Републике Србије свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, а на основу члана 8б став 1. Закона о уређењу судова, суд може одредити примерену накнаду за повреду права на суђење у разумном року и одредити рок у коме ће нижи суд окончати поступак у коме је учињена повреда права, ако утврди да је захтев подносиоца основан.

У конкретном случају предлагач је тражила новчану накнаду од 250.000,00 динара, а Виши суд у Прокупљу је одредио накнаду за повреду права на суђење у разумном року од 30.000,00 динара, док је одбијен захтев за 220.000,00 динара.

По оцени Врховног касационог суда, жалбом се неосновано побија одлука о накнади за повреду права на суђење у разумном року, јер је правна природа ове накнаде, коју суд може, али не мора одредити, сатисфакција за учињену повреду права, а не накнада штете због повреде неког личног или имовинског права. Када суд утврди да је странци у судском поступку повређено право на суђење у разумном року, примарни циљ поступка заштите тог права је да се судски поступак заврши, а када се одреди и накнада за повреду овог права, њена висина се одређује на основу околности конкретног случаја (трајање поступка у ком је утврђена повреда, сложеност предмета, поступање суда и подносиоца захтева и значај спора за њега).

С обзиром на наведено, правилно је Виши суд у Прокупљу применио материјално право, када је одредио висину накнаде за повреду права на суђење у разумном року. Неосновано се жалбом указује да висина накнаде није правилно одмерена, зато што је правилно оцењено да поступак траје од 30.07.2007. године и да није било предузетих процесних радњи од суда, али ни од предлагача до подношења овог захтева, тако да ове околности и укупно трајање поступка оправдавају закључак суда о адекватности висине накнаде насталој повреди права.

Осим наведеног, Врховни касациони суд је нашао да је правилно одлучено и о трошковима поступка. Предлагач има право на накнаду трошкова поступка применом члана 154. став 1. ЗПП, који су му признати за састав захтева - 6.000,00 динара, који је сачинио адвокат, применом тарифног броја 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“ број 121/12), с обзиром да је предлог за заштиту права на суђење у разумном року акт притужбеног карактера, који није строго формалан, због чега не припадају трошкови у већем износу.

На основу изнетог, применом члана 401. тачка 2. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.