У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тач.1,2,3,5,7. и 9. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Нису основани жалбени наводи да је побијаним решењем Виши суд у Краљеву погрешно применио материјално право, када је одбио захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року.

По члану 8в Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 116/08...101/13), ако непосредно виши суд утврди да је захтев подносиоца основан, може одредити примерену накнаду на повреду права на суђење у разумном року. Примерена накнада се може (не мора) одредити, што зависи од сложености случаја, понашања подносиоца захтева, поступања судова и значаја права за подносиоца захтева. Према правилу утврђеном кроз дугогодишњу праксу Европског суда за људска права и Уставног суда Србије, у случају када се захтева новчана накнада, због кршења права на суђење у разумном року, суд је овлашћен да као сатисфакцију, уместо досуђивања новчане накнаде, утврди да је дошло до повреде права на суђење у разумном року и објави одлуку на сајту суда.

Имајући у виду да је предлагачу неефикасним и неделотворним поступањем суда у извршном поступку повређено право на суђење у разумном року, правилно су нижестепени судови одредили рок од шест месеци за окончање поступка и уместо новчане накнаде меру објављивања одлуке о утврђеној повреди права на суђење у разумном року на интернет страници суда. По оцени Врховног касационог суда, изреченим мерама остварује се сврха убрзања поступка и отклања последица повреде разумног рока. Одређивање примерене накнаде због повреде загарантованог права на суђење у разумном року, у конкретном случају, не би било оправдано. Наиме, поверилац је својим радњама у поступку допринео његовом дугом трајању. Ово је правилно утврдио Виши суд у Краљеву из списа И 227/11, где подносилац предлога, као извршни поверилац, у периоду неактивности суда, није својим радњама утицао на убрзање поступка, имајући у виду да је са дужником постигао договор о извршењу обавезе, тако да суд није имао сазнање о томе да ли је извршење спроведено или није. Из наведених разлога, неосновано жалбом подносилац захтева побија одлуку Вишег суда у Краљеву.

Врховни касациони суд налази да се неосновано жалбом указује да редовни судови нису надлежни за поступање по уставним жалбама за заштиту права на суђење у разумном року, поднетим Уставном суду до 22. 05. 2014. године. Наиме, иако је предлагач поднео уставну жалбу дана 20.11.2013. године, о уставној жалби није одлучено до 22. 05. 2014. године, када почиње да се примењује Закон о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 101/13).Уставни суд је у својој одлуци У-353/14 од 10.07.2014.године одлучио о сукобу надлежности између Уставног суда и Врховног касационог суда. Том одлуком Уставни суд је закључио да почетком примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, уставна жалба из члана 170. Устава постаје супсидијерно правно средство у односу на заштиту права на суђење у разумном року у судским поступцима који још увек трају, јер одлучивање Уставног суда у уставносудском поступку за заштиту Уставом зајамченог права мора да претходи исцрпљивање прописаног правног средства у редовном поступку. Како о уставној жалби предлагача није одлучио Уставни суд до почетка примене Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 101/13), то се уставна жалба сматра предлогом о коме одлучују редовни судови по правилима ванпарничног поступка.

Из наведених разлога, на основу члана 401. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа–судија

Миломир Николић,с.р.