Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06), утврђено је да свако има право да му независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Одредбом члана 18. став 3. Устава Републике Србије, утврђено је да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Ожалбеним решењем је одбијен приговор предлагача поднет ради убрзавања поступка у предмету Управног суда 21У 12024/18, са образложењем да у конкретном случају не постоји неактивност суда, нити се ради о статусном питању које би подразумевало приоритетно, хитно и ефикасно поступање суда, јер се захтев односи на поништај решења о пријему у радни однос по јавном конкурсу о коме се решава по редоследу пријема предмета у суд.

Врховни касациони суд налази да је Управни суд погрешно закључио да у конкретном случају није повређено право предлагача на суђење у разумном року. Наиме, ради се о управном спору који се односи на заснивање радног односа, дакле о радноправном статусу предлагача. Поступци о статусним питањима у области рада (заснивања и престанка радног односа, суспензије и сл.) морају се решавати са посебном експедитивношћу јер се односе на професионални статус странака, а самим тим и на питања која су за њих од егзистенцијалног значаја. Врховни касациони суд сматра да у предметном управном спору Управни суд није поступао експедитивно, јер након пријема одговора на тужбу и списа предмета није заказао јавну расправу нити предузео било коју другу радњу у поступку и поред више образложених захтева предлагача да се поступак убрза. Ако је суд преоптерећен нерешеним предметима, као што је случај са Управним судом, изграђени стандарди Европског суда за људска права налажу да се предмети тада решавају по приоритету или по посебном значају за подносиоца, а не по редоследу пријема предмета у суд.

Полазећи од свега изложеног, Врховни касациони суд је након спроведеног испитног поступка, на основу члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, усвојио жалбу предлагача и преиначио првостепено решење Управног суда тако што је утврдио да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року у поступку који се води пред Управним судом у предмету 21У 12024/18.

Како је овим решењем утврђена повреда права на суђење у разумном року у предмету који није правноснажно решен и у коме није заказана јавна расправа, Врховни касациони суд је одредио рок од два месеца за предузимање радњи у циљу правноснажног окончања поступка, сматрајући да ће се на тај начин постићи сврха заштите права на суђење у разумном року.

Судија

Катарина Манојловић Андрић, с.р.

Поука о правном леку:

Против овог решења жалба није дозвољена.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић