Противне странке, ББ из ..., АА, ВВ и ГГ, сви из ..., су, у одговору на захтев, навели да захтев није поднет од стране овлашћеног лица, будући да потписник захтева није лице које представља орган, који је био тужени у управном спору. Предлаже да суд, из наведеног разлога, захтев одбаци или одбије као неоснован, а подносиоца обавеже да им плати трошкове у висини накнаде за састав одговора у износу од 33.000,00 динара по АТ.

Врховни касациони суд је о захтеву одлучивао у поновном поступку, поводом Одлуке Уставног суда Уж 3951/17 од 12.12.2018. године, којом је усвојена уставна жалба ББ, АА, ВВ и ГГ и утврђено је да је пресудом Врховног касационог суда Узп 514/16 од 14.02.2017. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Истом одлуком поништена је пресуда Врховног касационог суда Узп 514/16 од 14.02.2017. године и одређено је да овај суд донесе нову одлуку о захтеву Агенције за реституцију – Подручне јединице Ниш за преиспитивање пресуде Управног суда, Одељења у Нишу II-2 У 8318/16 од 06.10.2016. године. Пресудом Врховног касационог суда Узп 514/16 од 14.02.2017. године уважен је захтев Агенције за реституцију Републике Србије – Подручне јединице Ниш, преиначена је пресуда Управног суда II-2 У 8318/16 од 06.10.2016. године, тако што се тужба тужилаца за поништај закључка Агенције за реституцију Републике Србије, Подручне јединице Ниш број 46-007282/14 од 11.05.2016. године одбија.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева, а у смислу члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је неоснован.

Према разлозима образложења побијане пресуде, из разлога датих у образложењу оспореног закључка, као и захтева у списима предмета, произлази да су тужиоци поднели захтев за ступање у већ покренути поступак, а не захтев за враћање имовине, као иницијални акт, чији начин подношења је прописан одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), због чега тужени орган оспореним закључком није могао да одбаци поднети захтев, у смислу одредбе члана 42. став 1. тог Закона. Стога је Управни суд оценио да тужени орган није донео решење у управној ствари која је предмет поступка, чиме је оспореним закључком учинио битну повреду правила поступка из одредбе члана 192. став 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр.33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10).

Оцењујући законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд налази да је она донета без повреда правила поступка и уз правилну примену материјалног права. Побијаном пресудом су оцењена сва питања и околности који су могли да буду од утицаја на законитост оспорене одлуке и за ту оцену су дати довољни и јасни разлози, које у свему прихвата и овај суд.

Правилно је, по оцени Врховног касационог суда, Управни суд уважио тужбу тужилаца и поништио закључак Агенције за реституцију Републике Србије, Подручне јединице Ниш од 11.05.2016. године, којим је одбачен захтев тужилаца за враћање имовине, као неблаговремен. Правилно је, такође, Управни суд оценио да захтев тужилаца да ступе у поступак који се пред Агенцијом води за враћање имовине од 12.03.2016. године није могао да буде одбачен у смислу одредбе члана 42. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, јер представља захтев за ступање у већ покренути поступак, а не захтев за враћање имовине, као иницијални акт, који се подноси у складу са одредбама тог закона.

У Закону о враћању одузете имовине и обештећењу (''Службени гласник РС'' 72/11... 88/15) нема одредаба којима је обухваћен институт ступања у већ започети поступак. Чињеница да посебним законом није уређен правни институт који је регулисан општим законом не значи да је тај правни институт непознат у поступку по посебном закону или да се у поступку по посебном закону не може или не треба да примењује. Процесна правила садржана у Закону о општем управном поступку (''Службени лист СРЈ'' 33/97 и 31/01 и ''Службени гласник РС'' 30/10) представљају неодвојиви део процесних јемстава правичног суђења заштићених Уставом. У конкретном случају, Уставни суд сматра, а то становиште прихвата и Врховни касациони суд, да је институт ступања у започети поступак у поступку пред Агенцијом морао да буде препознат и примењен на начин на који је то прописано одредбама чл. 39. и 129. раније важећег Закона о општем управном поступку, а у контексту одредбе члана 11. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.

С обзиром на то да је, из изнетих разлога, тужбом оспорени закључак донет уз битну повреду одредбе члана 192. став 1. Закона о управном поступку, како је то правилно оценио Управни суд побијаном пресудом, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 55. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.

Врховни касациони суд није посебно одлучивао о захтевима за накнаду трошкова, имајући у виду да поступак није окончан.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ

дана 07.02.2019. године, Узп1 19/2018

Записничар,                                                                                                                            Председник већа – судија,

Весна Мраковић,с.р.                                                                                                            Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић