Istom presudom, izrekom pod II, na osnovu člana 423. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) okrivljeni Fazli Ajdari, Redžep Aliji, Šaćir Šaćiri, Idriz Aliji, Šemsi Nuhiju i Ramadan Halimi, oslobođeni su od optužbe da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ, te odlučeno da troškovi postupka u ovom delu padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok su oštećeni upućeni na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, presudom Kž1.Po2. 2/13 od 13.11.2013.godine, izrekom pod I, odbio je kao neosnovanu žalbu Tužioca za ratne zločine i presudu Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2- 18/11 od 19.09.2012.godine u oslobađajućem delu potvrdio, a izrekom pod II, usvajanjem žalbi okr. Aguša Memiši i njegovog branioca adv. B.R., okr. Fatona Hajdari, branioca okr. Fatona Hajdari i okrivljenih Sameta Hajdari, Ferata Hajdari, Kambera Sahiti i Selimona Sadiki, adv. Z.K., branioca okrivljenih Selimona Sadiki, Burima Fazliu, Ahmeta Hasani i Nazifa Hasani, adv. I.R., branioca okrivljenih Selimona Sadiki, Ahmeta Hasani, Nazifa Hasani i Burima Fazliu, adv. M.H.R., branioca okr. Sadika Aliji, adv. A.B. i branioca okr. Šefketa Musliju, adv. D.N., preinačio je presudu Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2-18/11 od 19.09.2012.godine tako što je okrivljene Šefketa Musliju, Sadika Aliji, Aguša Memiši, Fatona Hajdari, Ahmeta Hasani, Nazifa Hasani, Sameta Hajdari, Ferata Hajdari, Kambera Sahiti, Selimona Sadiki i Burima Fazliu, na osnovu člana 423. tačka 2. ZKP, oslobodio od optužbe da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ, te odlučio da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok su oštećeni upućeni da imovinskopravni zahtev ostvaruju u parničnom postupku.

Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, Ktz. 287/14 od 10.04.2014.godine, protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2. i člana 439. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud odluči o zahtevu i usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i utvrdi da je presudama Višeg suda u Beogradu K-Po2-18/11 od 19.09.2012.godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1.Po2. 2/13 od 13.11.2013.godine povređen zakon u korist okrivljenih.

Vrhovni kasacioni sud je, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca braniocu okr. Fazlija Ajdari, adv. M.M., braniocu okr. Redžepa Aliji, adv. N.S., braniocu okrivljenih Šaćira Šaćiri i Aguša Memiši, adv. B.R. (koji je podneo odgovor na zahtev za zaštitu zakonitosti sa predlogom da se zahtev odbije kao neosnovan), braniocu okr. Šefketa Musliju, adv. D.N., braniocu okr. Sadika Aliji, adv. A.B., braniocu okr. Idriza Aliji, adv. V.P., braniocu okrivljenih Fatona Hajdari, Sameta Hajdari, Ferata Hajdari, Kambera Sahiti i Selimona Sadiki, adv. Z.K., braniocu okrivljenih Šemsija Nuhiju, Ahmeta Hasani, Nazifa Hasani, Selimona Sadiki i Burima Fazliu, adv. I.R. i adv. M.H.R. i braniocu okr. Ramadana Halimi, adv. M.K. i održao sednicu veća bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), u kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je osnovan u pogledu povrede krivičnog zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Osnovano Republički javni tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da prvostepena i drugostepena presuda ne sadrže potrebne razloge o činjenici koja je predmet dokazivanja u pogledu trajanja oružanog sukoba na teritoriji AP Kosovo i Metohija, značajnoj za pravilnu primenu materijalnog prava u smislu pravne ocene inkriminisanih radnji okrivljenih, a da su razlozi o navedenoj odlučnoj činjenici koji su dati u prvostepenoj i drugostepenoj presudi nejasni, čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Prema činjeničnom opisu u predmetnoj optužnici Tužioca za ratne zločine, okrivljeni su radnje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ za koje su optuženi izvršili za vreme međunarodnog oružanog sukoba SRJ i NATO koalicije koji je počeo 24.03.1999.godine i okončan povlačenjem oružanih snaga SRJ sa Kosova i Metohije 20.06.1999.godine i istovremenog nemeđunarodnog (unutrašnjeg) sukoba oružanih snaga SRJ i naoružane vojne formacije kosovskih Albanaca - Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koji je nastavljen i posle 20.06.1999.godine i trajao do kraja decembra 1999.godine, tako što su u periodu od početka juna do kraja decembra 1999.godine, na teritoriji Gnjilana i okoline, kao pripadnici OVK, kršeći pravila međunarodnog prava (relevantnih odredaba IV Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata i II Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba), naređivali i vršili prema civilnom stanovništvu srpske i nealbanske nacionalnosti i pojedinim pripadnicima albanske nacionalnosti, protivzakonita zatvaranja, nečovečna postupanja, mučenja, silovanja, ubistva, telesna povređivanja, nanošenja velikih patnji i pljačkanja imovine, konkretnim radnjama svakog okrivljenog opisanim u optužnici, a radi ostvarivanja zajedničkog cilja - uspostavljanja potpune civilne i vojne kontrole nad teritorijom Kosova i Metohije i istovremeno proterivanja srpskog i nealbanskog življa sa te teritorije.

Navode i stav optužbe da su inkriminisane radnje okrivljeni preduzeli za vreme trajanja oružanog sukoba, što je kao bitno obeležje uslov postojanja krivičnog dela u pitanju, prvostepeni sud, prema razlozima na str. 90 i 91 prvostepene presude, ne prihvata u delu koji se odnosi na događaje i radnje okrivljenih posle povlačenja oružanih snaga SRJ sa Kosova i Metohije, sa obrazloženjem da nije dokazano da je u periodu posle 20.06.1999.godine bio u toku oružani sukob, jer u to vreme na području Kosova i Metohije nije prisutna jedna strana u sukobu (vojska i policija SRJ, ni naoružani Srbi), pa samim tim nije bilo sukoba između srpske i albanske strane, a KFOR je preuzeo vlast na celoj teritoriji Kosova i Metohije.

Drugostepeni sud podržava prednje stanovište prvostepenog suda, sa istovetnim obrazloženjem, s tim što smatra da nije dokazano postojanje oružanog sukoba već od potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 09.06.1999. godine, dakle u odnosu na sve događaje i radnje okrivljenih obuhvaćene optužnicom, a ovaj zaključak zasniva na utvrđenju da u vreme označeno u optužnici kao vreme izvršenja dela nije bilo oružanih borbi između oružanih formacija i činjenici da pomenuti sporazum uređuje prestanak neprijateljstava i dalja ponašanja strana u sukobu, što po stavu drugostepenog suda znači da su „neprijateljstva okončana odmah po potpisivanju kumanovskog sporazuma“ i da je tada prestao oružani sukob (strana 10 zaključno sa stranom 12 stav drugi drugostepene presude).

Prema izloženom, kada nalaze da nije ispunjen uslov za postojanje, u inkriminisanim radnjama okrivljenih, obeležja krivičnog dela u pitanju koje se tiče vremena izvršenja dela (u vreme trajanja oružanog sukoba), prvostepeni i drugostepeni sud kao relevantan faktor uzimaju prestanak neposrednih neprijateljstava u smislu prestanka aktivnih vojnih operacija i borbenih dejstava sukobljenih strana.

Prvostepeni sud se u obrazloženju prvostepene presude (strana 65.) poziva na odredbu člana 2. stav 2. II Dopunskog protokola o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba kojom je propisano da na kraju oružanog sukoba, sva lica koja su bila lišena slobode ili čija je sloboda bila ograničena iz razloga u vezi s takvim sukobom, kao i lica koja su lišena slobode ili čija je sloboda ograničena posle sukoba iz istih razloga uživaće zaštitu shodno čl. 5. i 6. do kraja takvog lišavanja ili ograničenja slobode.

Navedena norma međunarodnog prava upućuje da krivično delo ratni zločin čine i delatnosti vremenski (kao i prostorno) udaljene od neposrednih neprijateljstava sukobljenih strana, i koje su preduzete od protivničke strane u čijoj se vlasti nalazi lice koje uživa zaštitu po međunarodnom pravu, nezvisno od prisustva druge strane u sukobu. To pod uslovom da postoji dovoljna, uska povezanost inkriminisanog delovanja sa oružanim sukobom, što je faktičko pitanje koje iziskuje ocenu da li je inkriminisano delovanje preduzeto pod uticajem i zbog oružanog sukoba i na način i pod okolnostima koje ukazuju da je u funkciji ostvarenja ciljeva koji se žele postići oružanim sukobom.

Međutim, prvostepeni sud, iako se poziva na primenu odredbe člana 2. stav 2. II Dopunskog protokola o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba i izvedenim dokazima koje prihvata kao istinite (izveštaji BIA i VBA, iskazi svedoka žrtava i srodnika ubijenih lica) utvrđuje činjenice da su nakon povlačenja oružanih snaga SRJ sa Kosova i Metohije, i pored prisustva međunarodnih bezbednosnih snaga, pripadnici OVK izvodili organizovane oružane akcije i da je bilo napada Albanaca na srpsko i nealbansko stanovništvo na području Kosova i Metohije, između ostalog i na području Gnjilana i okoline, te da je bilo kidnapovanja, mučenja, ubijanja, telesnog povređivanja većeg broja lica srpske i nealbanske nacionalnosti i pojedinih pripadnika albanske nacionalnosti (poimenično navedenih u optužnici) i pljačkanja njihove imovine, ne daje razloge o tome da li su ovi akti nasilja i nečovečnog postupanja pripadnika jedne od strana u sukobu prema licima protivničke strane u njihovoj vlasti u uskoj povezanosti sa unutrašnjim sukobom na Kosovu i Metohiji, da li je taj sukob uticao na izvršenje tih dela i da li su ista u funkciji ostvarenja cilja zbog kojeg je sukob nastao i koji je naznačen u optužnici, odnosno da li su ispunjeni uslovi u iznetom smislu da se na žrtve tih dela primenjuju odredbe IV Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata i II Dopunskog protokola o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba, o zaštiti od nasilja, odmazde, nečovečnog postupanja i kršenja ljudskih prava, koja imaju značaj ratnog zločina.

Razloge o tome ne daje ni drugostepeni sud iako uzima kao utvrđene činjenice da je bilo nedozvoljenih akata zabranjenih međunarodnim pravom usmerenih prema civilnom stanovništvu (strana 12 drugostepene presude).

Stoga se na ovaj nedostatak prvostepene i drugostepene presude osnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, kao i na nejasnost razloga za zaključak prvostepenog i drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o delu ratnog zločina jer nije dokazano postojanje oružanog sukoba posle 20.06.1999.godine i posebno, za zaključak drugostepenog suda kojim se prestanak oružanog sukoba vezuje za datum potpisivanja tzv. Kumanovskog sporazuma. Ovo iz razloga što pomenuti sporazum ne obavezuje OVK jer nije potpisnik istog i što je fazno povlačenje oružanih snaga SRJ sa Kosova i Metohije koje je predviđeno Vojno-tehničkim sporazumom, vojna operacija koja traje određeno vreme, što dalje znači da su i nakon 09.06.1999.godine bila moguća neposredna neprijateljstva između tih snaga i pripadnika OVK. Zato se trajanje unutrašnjeg sukoba ne može određivati prema datumu potpisivanja pomenutog sporazuma već prema pravilima međunarodnog humanitarnog prava koja obavezuju strane u sukobu i posle prestanka neprijateljstava sve do opšteg zaključenja mira ili postizanja mirnog rešenja na celoj teritoriji pod kontrolom strane u sukobu.

Republički javni tužilac kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP koja je, prema navodima zahteva, učinjena drugostepenom presudom zbog pogrešnog zaključivanja drugostepenog suda da nije dokazano da su okrivljeni opisanim radnjama ostvarili zakonska obeležja krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, zasnovanog na pogrešnom stanovištu tog suda o trajanju i prirodi sukoba na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Kako se, u konkretnom slučaju oslobađajuća presuda po prirodi stvari ne može pobijati zbog navedene povrede krivičnog zakona imajući u vidu da prvostepeni i drugostepeni sud nisu dali potrebne razloge o činjenici koja je bila predmet dokazivanja, Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u razmatranje zahteva u ovom delu.

Nalazeći, iz iznetih razloga, da se zahtevom za zaštitu zakonitosti osnovano ukazuje da je prvostepenom i drugostepenom presudom učinjena bitna povreda odedaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je usvojio zahtev i kako je zahtev podnet na štetu okrivljenih, odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 492. stav 1. tačka 3) i člana 493. ZKP, tako što je utvrdio da je pravnosnažnim presudama Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2-18/11 od 19.09.2012.godine i Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine Kž1.Po2. 2/13 od 13.11.2013.godine učinjena navedena povreda krivičnog zakona u korist okrivljenih, pri tom ne dirajući u pravnosnažnost navedenih presuda.

Zapisničar-savetnik,                                                                        Predsednik veća-sudija,

Nataša Banjac, s.r.                                                                              Janko Lazarević, s.r.