Protiv ovakve presude drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Revizijom se pobija drugostepena presuda zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da je revizija tuženog delimično osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na čije postojanje Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Pravno su neutemeljeni i revizijski navodi o počinjenoj bitnoj povredi zbog donošenja pobijane odluke bez otvaranja glavne rasprave. Drugostepeni sud je ovlašćen na donošenje takve odluke, jer nije vezan prethodnim uputstvom datim u ranije donetoj ukidajućoj odluci.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o osiguranju imovine po polisi broj ... od 29.01.2010. godine. Predmet osiguranja je bio zakupljeni građevinski objekat tužioca u ulici ... ..., površine 500m2, vrednosti 29.100.000,00 dinara i oprema u vrednosti od 6.790.600,00 dinara. Ugovor je zaključen za period od 29.01.2010. godine do 29.01.2011. godine. U vreme važenja ugovora nastupio je osigurani slučaj - požar koji se dogodio u noći između 27. i 28.08.2010. godine. Izgoreo je kompletan osigurani objekat. Prema nalazu i mišljenju veštaka Gorana Stevanovića od 14.03.2012. godine građevinska vrednost osiguranog objekta iznosi 18.031.075,00 dinara, a prema nalazu i mišljenju Građevinskog arhitektonskog fakulteta od 28.10.2013. godine ta vrednost na dan veštačenja iznosi 12.720.036,83 dinara.

Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da tužilac osnovano potražuje od tuženog naknadu štete u iznosu od 18.031.075,00 dinara, koja je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka Gorana Stevanovića od 14.03.2012. godine.

Revizijski sud je stanovišta da je tako dosuđena visina štete tužiocu pogrešno utvrđena. Ovo iz tog razloga što se saglasno odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima visina štete utvrđuje u vreme donošenja sudkse odluke. U konkretnom slučaju nije tako postupljeno. Glavna rasprava u ovom sporu je zaključena 30.04.2014. godine, a prvostepenom presudom je dosuđena tužiocu naknada štete u visini opredeljenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka sačinjenom na dan 14.03.2012. godine. Prvostepeni sud je izveo i dokazivanje saslušanjem veštaka građevinske struke prof. dr Dragoljuba Drenića i dr Miodraga Zlatkovića. Prema nalazu i mišljenju tih veštaka sačinjenom 28.10.2013. godine u skladu sa važećim cenama na dan veštačenja 28.10.2013. godine, ukupna šteta iznosi 12.720.036,83 dinara. Stoga nije bilo mesta dosuđenju štete u visini od 18.031.075,00 dinara koja je utvrđena po nalazu i mišljelju veštaka Gorana Stevanovića datom u skladu sa važećim cenama na dan 14.03.2012. godine. Realna visina štete se morala utvrditi u skladu sa odredbom člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Primenom te zakonske odredbe proizilazi da se tužiocu mogla dosuditi naknada štete utvrđena docnijim nalazom i mišljenjem veštaka dr Miodraga Zlatkovića koji je sačinjen po važećim cenama na dan veštačenja 28.10.2013. godine. Sud nije mogao odbaciti takav nalaz samo iz razloga što je isti sačinjen po zahtevu tuženog. Ta okolnost je irelevantna, jer se radi o nalazu i mišljenju sudskog veštaka koji je sačinjen po svim pravilima struke. To je potvrđeno i u sudskom postupku datim iskazima saslušanih veštaka, koji su taj nalaz sačinili. Dokazna snaga takvog nalaza ne može se dovesti u pitanje zbog izričitog protivljenja tužioca da se isti pročita. Sud je u dokaznom postupku saslušao veštake koji su takav nalaz sačinili. Oni su u svom iskazu izričito ostali kod nalaza sačinjenog u pisanom obliku koji je predat sudu. To se potvrđuje i presudom prvostepenog suda. Iz tih razloga, a saglasno pravilnoj primeni odredbe člana 189. stav 2. ZOO tužiocu se mogla dosuditi samo naknada štete do visine od 12.891.767,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršenog veštačenja 28.10.2013. godine.

To su razlozi zbog kojih je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu jedan i dva izreke.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio revizijske navode i iznetu tvrdnju da tužilac nema aktivnu legitimaciju da potražuje naknadu štete pre nego što sam obešteti vlasnika zakupljenog prostora. Ovo iz tog razloga što je tužilac u svoje ime i za svoj račun zaključio ugovor o osiguranju sa tuženim. On je saglasno odredbi člana 924. ZOO bio ovlašćen da takav ugovor zaključi, jer je nesporno imao materijalni interes da se osigurani slučaj ne dogodi. To proizilazi iz njegove zakonske i ugovorne obaveze da predmet zakupa mora vratiti zakupodavcu u stanju u kome se isti nalazio u vreme kada mu je predat. U situaciji, kada je predmet zakupa oštećen dejstvom požara kao osiguranog slučaja jasno je da on tu obavezu može izvršiti samo uz prethodno dovođenje zakupljene stvari u stanje u kome se ona nalazila kada mu je predata u zakup. Zato je tuženi, kao osiguravač, dužan da izvrši ugovorom o osiguranju preuzetu obavezu i da tužiocu, kao osiguraniku, naknadi štetu nastalu dejstvom osiguranog slučaja.

Odluka o troškovima parničnog postupka je doneta primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi odredbe člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tako je odlučeno jer tuženi nije uspeo u odnosu na osnovni revizijski zahtev da se pobijana presuda u celosti ukine. Naprotiv, revizijski sud je našao da je takav zahtev u celosti neosnovan. Revizija tuženog je delimično usvojena. Zato je obzirom na postignuti uspeh u sporu i zahtev revidenta za isplatu troškova revizijskog postupka odbijen kao neosnovan.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić