Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene neke od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Ukazivanje na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne predstavlja bitnu povredu zbog koje se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja ĐĐ i tuženi EE su supružnici sa kojima su živeli u zajedničkoj kući i tužioci – kćerka AA, zet DD i njihovo troje maloletne dece: mal. BB, mal. VV i mal. GG. Tužioci su za vreme trajanja zajednice života sa tuženim bili izloženi psihičkom nasilju od strane tuženog. Tuženi je insistirao da se u kući poštuju njegova pravila, a u protivnom bio je sklon burnim reakcijama, verbalnom ponižavanju i konfliktima sa drugim članovima porodice. Vremenom su pragovi tolerancije tužilaca na ovakvo ponašanje tuženog postajali niži, a tuženi je verbalno nasilje vršio intenzivnije i češće, te se kćerka tuženog, ovde tužilja AA sa suprugom i decom krajem 2013. godine preselila u stan u ..., a u aprilu 2014. godine tuženog je iz istih razloga napustila i supruga ĐĐ, ovde tužilja, i prešla da živi kod kćerke, ovde tužilje AA.

Na osnovu izvedenih dokaza je utvrđeno da tuženi svojim ponašanjem ugrožava tužioce i njihov psihički integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tako što tužioce prati i presreće na ulici, dolazi na kućnu adresu, zajedničkim prijateljima priča da su njegova kćerka i zet loši roditelji. U nameri da spreči ovakvo ponašanje tuženog, tužilja AA više puta je podnosila prijave protiv tuženog tokom 2014. i 2015. godine, te je protiv tuženog pokrenut i prekršajni postupak zbog ugrožavanja sigurnosti i uznemiravanja tužilaca, kao i krivični postupak zbog nasilja u porodici. Iz medicinske dokumentacije, stručni tim Centra za socijalni rad ... je došao do saznanja da je kod tuženog EE dijagnostikovan od strane lekara … i …, poremećaj … i …, a koje se ogleda u različitim oblastima funkcionisanja. Prema mišljenju Centra za socijalni rad ... bilo bi celishodno da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici prema tuženom u odnosu na sve tužioce.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tuženi prema tužiocima učinio akt nasilja u porodici, koji je predmet tražene sudske zaštite, i odredili meru zaštite tako što su mu zabranili dalje uznemiravanje i dalje približavanje tužiocima u trajanju od godinu dana.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tuženog kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Naime, nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05), tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), ali i uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice. Da bi takvo ponašanje bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici nije neophodan određeni kontinuitet, tj. trajnost i višekratnost takvog ponašanja. U određenim situacijama, kao što je i konkretan životni događaj koji je bio povod prestanka najpre porodične, a zatim i bračne zajednice i višestrukog pokretanja postupaka za sudsku zaštitu od strane kćerke tuženog, ovde tužilje AA, dovoljan je jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici, a u konkretnom slučaju bilo ih je više i u dužem vremenskom periodu. Postojanje takve situacije u ovom konkretnom sporu potvrđuje i celokupno činjenično stanje utvrđeno u sprovedenom postupku. Poremećeni bračni i porodični odnosi stranaka, sa učestalim verbalnim sukobima, prijave nasilja tuženog od strane tužilje AA za izvršeno vređanje i verbalno maltretiranje, te insistiranje tuženog na daljoj komunikaciji sa članovima porodice koji sa njim ne žele kontakt, predstavlja akt uznemiravanja tužilaca, što potvrđuje ispravnost odlučivanja nižestepenih sudova u postupku zaštite od nasilja u porodici.

Neosnovani su navodi tuženog u reviziji da nije svako porodično nerazumevanje i svaki porodični problem ekvivalent porodičnom nasilju, te da subjektivni osećaj ugroženosti nekog člana porodice, ne znači postojanje nasilja u porodici. Pravilnost zaključivanja nižestepenih sudova, obrazložena u pobijanim presudama, potkrepljena je utvrđenim činjenicama i mišljenjem nadležnog Centra za socijalni rad, kako u pogledu postojanja nasilja, tako i potrebe i svrsishodnosti izricanja odgovarajućih mera zaštite u cilju prevencije daljih konflikata i sprečavanja budućeg uznemiravanja i nasilja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, polazeći od mišljenja Centra za socijalni rad i postojećih okolnosti iz kojih proizilazi da postoji nasilje u porodici, pravilno su pobijanom odlukom određene adekvatne mere zaštite od nasilja u porodici u najdužem trajanju, koje su neophodne kako bi se tuženi objektivno sprečio u daljem ispoljavanju nasilničkog ponašanja i za tužioce obezbedili mir i spokojstvo za određeni vremenski period. Izrečene mere: uzdržavanja od svakog drskog, bezobzirnog i zlonamernog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilaca i zabrana tuženom da se približava tužiocima na udaljenosti manjoj od 50 metara, kao i pristup na istom rastojanju oko mesta stanovanja svih tužilaca i mesta rada tužilaca AA i DD su određene pravilnom primenom člana 198. stav 1. i stav 2. tačka 3, 4. i 5. i člana 197. Porodičnog zakona srazmerno sadržini, intenzitetu i trajanju ispoljenog nasilja.

U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Porodičnog zakona.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nije uspeo u revizijskom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić