U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u pravnoj stvari tužilje S.T. iz N.S., čiji je punomoćnik V.E., advokat iz N.S., protiv tuženog V.T. iz N.S., čiji je punomoćnik B.B.-K., advokat iz N.S., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 192/16 od 04.04.2016. godine, u sednici održanoj 31.08.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 192/16 od 04.04.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 175/2015 od 23.12.2015. godine, usvojen je tužbeni zahtev za utvrđenje da je tuženi vršio nasilje u porodici s time što je ugrožavao duševno zdravlje, spokojstvo i vređao svoju bivšu suprugu odnosno tužilju; zabranjeno je tuženom svako uznemiravanje tužilje; zabranjen je tuženom pristup u prostor oko mesta stanovanja tužilje na udaljenosti manjoj od 50 metara; zabranjeno je tuženom da se približava tužilji na udaljenosti manjoj od 100 metara; sve ove mere određene su u trajanju od godinu dana od dana pravnosnažnosti presude (stav 1. – stav 6. izreke). Tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 159.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate (stav 7. izreke). Tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudske takse na tužbu i presudu, a upozorenje na plaćanje takse stavljeno je van snage (stav 8. izreke).

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 192/16 od 04.04.2016. godine, žalba tuženog je delimično usvojena a delimično odbijena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 175/2015 od 23.12.2015. godine je preinačena, tako što je snižena naknada troškova postupka dosuđenih tužilji na teret tuženog na iznos od 126.000,00 dinara, a u preostalom delu je navedena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Osim toga, u reviziji se ukazuje na bitnu povredu odredaba postupka zbog koje se ista ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su bile u braku od 2006. godine do 2009. godine. Iz ovog braka imaju maloletno dete I., koja je rođena ... godine. Brak je sporazumno razveden, maloletna I. je poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, otac je obavezan da doprinosi njenom izdržavanju sa 30 % od svojih primanja i uređen je način održavanja ličnih odnosa između oca i maloletnog deteta. Tužilja sa detetom živi u nasleđenom stanu, nezaposlena je i bavi se internet prodajom uz mesečne prihode od oko 10.000,00 dinara. Tuženi živi sa svojim roditeljima, održava odnose sa detetom i odvodi dete kod sebe i vraća ga tužilji. Još u toku braka su postojali sukobi između stranaka a nastavljeni su i nakon prestanka braka. Naime, tuženi je u tim prilikama koristio fizičku silu, vređao tužilju, bio fizički grub a vršio je i psihološko nasilje. Tako je tuženi sekao žice od kompjutera muzičkih linija, nožem je isekao tužiljinu garderobu u prisustvu deteta i pokazivo je i druge fizičke i verbalne grubosti i nakon razvoda braka. Protiv njega je bio pokrenut prekršajni postupak u vezi jednog od takvih događaja iz jula meseca 2012. godine, ali je prekršajni postupak okončan time što je tuženi oslobođen odgovornosti za prekršaj. Ovo je jedan od slučajeva kada je tužilja pozivala policiju radi zaštite od tuženog. Tuženi je takođe izvršio akte nasilja 20.12.2014. godine, 14.01.2015. godine i 17.01.2015. godine, zbog kojih ga je tužilja prijavljivala policiji, a ovo ponašanje se ogledalo u tome što je tuženi u tužiljinom domu istu vređao, ponižavao i to pred njihovim maloletnim detetom, zatim je odbijao da izađe iz stana, sačekivao je i pratio uz dobacivanje, vikao pred stanom, gurao vrata i ulazio bez dozvole, preturao po stanu i pravio nered. Prema mišljenju organa starateljstva, tužilja nema izraženi subjektivni strah za ličnu bezbednost od tuženog, ali ima osećaj uznemirenosti zbog ponašanja tuženog koje po elementima nasilja odstupa od standarda uobičajenog ophođenja, sa rizikom progresije ukoliko se ne reaguje odgovarajućim merama zaštite.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju postoji nasilje u porodici, zbog čega ima mesta određivanju mera zaštite od nasilja u porodici.

Odredbom člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da je nasilje u porodici ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Odredbom stava 2. istog člana, propisano je da se, pod nasiljem u porodici, između ostalog, naročito smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

Odredbom člana 198. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da protiv člana porodice koji vrši nasilje, sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. Odredbom stava 2. istog člana, propisano je da su mere od zaštite od nasilja u porodici: 1. izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti; 2. izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću bez obzira na pravo svojine, odnosno zakupa nepokretnosti; 3. zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; 4. zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice; 5. zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Odredbom stava 3. istog člana, propisano je da mera zaštite od nasilja u porodici može trajati najviše godinu dana.

Odredbom člana 286. Porodičnog zakona, propisano je, da ako organ starateljstva nije pokrenuo postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici, sud može zatražiti od organa starateljstva da pruži pomoć u pribavljanju potrebnih dokaza i da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti tražene mere. Iz navedene odredbe, pored ostalog, proizilazi da mišljenje organa starateljstva ne vezuje sud, već sud slobodno procenjuje mišljenje organa starateljstva, tako da može da ga uvaži u celosti, samo delimično ili da ga uopšte ne uvaži.

Uprkos okolnosti da su stranke razvedene, a usled činjenice da je neophodan kakav takav odnos između stranaka zbog održavanja kontakta između tuženog i zajedničkog deteta, ali i da ponašanje tuženog prema tužilji odstupa od normalnog ophođenja, izvesno je da takvo ponašanje tuženog predstavlja bezobrizno i zlonamerno ponašanje, a samim tim predstavlja i nasilje u porodici. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, imajući u vidu da u konkretnom slučaju postoji porodično nasilje tuženog nad tužiljom, u cilju prestanka ovog nasilja, kao i u cilju prevencije od budućeg nasilja, potrebno izreći mere zaštite u porodici i to: zabrane tuženom svakog daljeg uznemiravanja tužilje, zabrane tuženom da pristupa u prostor oko mesta stavnovanja tužilje na udaljenost manju od 50 metara i zabrane tuženom da se približava tužilji na udaljenosti manjoj od 100 metara.

Sud je cenio navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.