U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr. Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Privredno društvo za spoljnu i unutrašnju trgovinu „AA“ iz ..., koga zastupa punomoćnik Goran Novaković, advokat iz ..., protiv tužene Narodne banke Srbije iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 6419/15 od 23.12.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 22.03.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca „AA“ iz ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 6419/15 od 23.12.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž br. 6419/15 od 23.12.2016. godine u stavu prvom izreke odbio žalbe stranaka kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu P br. 877/14 od 09.07.2015.godine u delu stava prvog izreke kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 1.947.325,02 dinara i u stavu drugom izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za iznos od 37.692.283,00 dinara. Stavom drugim izreke, drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na iznos od 1.974.325,02 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 20.05.2009.godine pa do konačne isplate. Tužbeni zahtev za obavezivanje tužene da tužiocu na ime naknade štete pored dosuđenog iznosa isplati i iznos od 654.349,98 dinara sa pripadajućom kamatom odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke drugostepene presude preinačeno je rešenje o troškovima postupka, te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova celog postupka isplati iznos od 237.166,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje su propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Neosnovano je ukazivanje revidenta na bitnu povredu postupka učinjenu pred drugostepenim sudom postupanjem protivno odredbi člana 191. ZPP koji reguliše odnos primarnog i eventualnog zahteva.

Prema odredbi člana 191. stav 2. ZPP tužilac, može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u tužbi tako da sud usvoji sledeći ako nađe da onaj prethodno istaknuti nije osnovan. To podrazumeva da se radi o različitim zahtevima. Kada se zahtevima traži ista činidba, isplata novčanog iznosa, to što je zahtev opredeljen u dinarima ili u stranoj valuti ne čini da se zahtevi nalaze u odnosu primarnog i eventualnog.

Prema utvrđenim činjenicama, u parnici po predlogu tužioca Privredni sud u Beogradu je rešenjem od 27.11.1998. godine odredio privremenu meru kojom je naložio prethodniku ovde tužene ZOP Filijala Stari Grad da prvotuženoj u tom sporu „BB“ iz ... ili trećem licu po njenom nalogu uskrati sa računa isplatu novčanog iznosa i to dinarske protivvrednosti 54.132,07 USD; 461.735,92 DM i 120,91 GBP, kao i da drugotuženom u tom sporu „VV“ iz ... ili trećem licu po njegovom nalogu uskrati sa računa isplatu dinarske protivvrednosti 54.132,07 USD i 342.028 DM. Navedeno rešenje je zavedeno u evidenciju redosleda prioritetnih naloga za plaćanje. Međutim, suprotno privremenoj meri prethodnik tuženog je dozvolio da dužnik tužioca, ugovorima o cesiji koji su realizovani u periodu od 13.03.1999. godine do 13.10.1999. godine, uskrati priliv sredstava na svoj račun u iznosu od 12.668.537,59 dinara, jer je isti iznos uplaćen na račun cesionara „GG“. Prva uplata po ugovorima o cesiji izvršena je 13.03.1999. godine u iznosu od 3.000.000,00 dinara. Pravnosnažnom presudom od 30.06.2005. godine, naloženo je preduzeću „VV“ da tužiocu isplati glavni dug u iznosu od 174.876,13 evra i 54.132,07 dolara sa pripadajućim kamatama sve u dinarskoj protivvrednosti, kao i pripadajuću domicilnu kamatu na iznos od 342.028 DM u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. Predlog tužioca za dozvolu izvršenja je odbijen rešenjem suda od 19.02.2009. godine, jer je predloženo izvršenje na nepokretnosti koje nisu legalizovane, niti postoji dokaz o pravu svojine izvršnog dužnika. Na račun dužnika tužioca po nalogu tužene vraćen je iznos od 654.349,98 dinara i taj iznos se nalazio blokiran počev od 18.01.2008. godine na računu tužiočevog dužnika po osnovu privremene mere. Tužilac nije podneo zahtev za sprovođenje izvršenja na ovim novčanim sredstvima. Na dan 13.09.1999.godine kada je počela realizacija ugovora o cesiji i cesionaru uplaćen iznos od 3.000.000,00 dinara, privremena mera je glasila na iznos od 2.628.675,00 dinara po zvan ičnom srednjem kursu NBJ.

Kod ovako utvrđenih činjenica drugostepeni sud je zaključio da je na dan 13.03.1999. godine zbog realizacije cesije tužilac pretrpeo štetu u iznosu od 2.628.675,00 dinara, jer bi navedeni dinarski iznos bio blokiran po privremenoj meri. Kako je na račun dužnika tužioca vraćen iznos od 654.349,98 dinara i blokiran realizacijom privremene mere, što tužilac nije iskoristio sprovođenjem izvršenja na tom iznosu, za taj iznos umanjio je štetu tužioca, te našao da je tužiočevo potraživanje osnovano za iznos od 1.974.325,02 dinara sa kamatom od 20.05.2009. godine, kao danom kada je postalo pravnosnažno rešenje o odbijanju predloženog izvršenja tužioca, jer je po stanovištu drugostepenog suda, to dan kada je za tužioca nastupila štetna posledica usled nepostupanja tuženog po određenoj privremenoj meri. Stoga je primenom člana 154, 186. i 192. ZOO preko iznosa pravnosnažno dosuđenog drugostepenom presudom tužbeni zahtev odbio.

Revizijom tužioca spori se odbijanje tužbenog zahteva za naknadu štete preko dosuđene jer je po stanovištu revidenta dosuđena šteta u simboličnom iznosu. Dosuđenom štetom ne nadoknađuje se tužiocu kao oštećenom imovina koju bi imao da se šteta nije desila. Drugostepeni sud je po stanovištu revidenta pogrešno odlučio o tri sporna pitanja, odnosno da li se šteta mora izraziti u deviznom ili dinarskom iznosu, koliko ona iznosi i kada dospeva, odnosno od kada tužilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos štete. Tužilac je imao pravnosnažno dosuđeno devizno potraživanje, koje je bilo obezbeđeno privremenom merom, koju tuženi nije sproveo. Stoga tužilac smatra da visina dosuđene štete ne može biti niža od dinarske protivvrednosti dosuđenih deviznih iznosa na dan izvršenja u smislu pravila iz člana 395. ZOO. Ukazuje da su štetne posledice za tužioca nastupile pravnosnažnošću i izvršnošću presude od 30.06.2005. godine, jer je tada tužilac mogao da namiri svoje dosuđeno devizno potraživanje, pa je to trenutak kada su štetne posledice nastale. Zbog toga je sud morao da primeni pravilo o potpunoj naknadi štete u smislu člana 190. ZOO i tuženog obaveže da tužiocu plati iznos potraživanja koje nije obezbeđeno privremenom merom i pripadajući zateznu kamatu po proteku paricionog roka od pravnosnažnosti navedene presude, a to je 27.12.2006. godine, odnosno izvršnosti koja je nastupila 28.02.2007. godine. Šteta je dosuđena u dinarskom iznosu iako je prethodnim ukidnim rešenjem Apelacioni sud u Beogradu izrazio pravni stav da se visina štete može izraziti samo u deviznom iznosu sa zateznom kamatom koja pripada deviznim potraživanjima. Osporio je i primenu odredbe člana 192. stav 1. ZOO, te svoj doprinos nastanku štete koji bi mogao osloboditi tuženog krivice za nepostupanje po privremenoj meri i onemogućavanje tužioca da naplati dosuđeno potraživanje. Osporio je i stav drugostepenog suda da je potraživanje tužioca dospelo danom saznanja da ne može sprovesti izvršenje na nepokretnostima izvršnog dužnika, a u smislu člana 186. ZOO. Revident smatra da se štetna radnja tuženog dešavala od decembra 1998. godine kada je primio rešenje o privremenoj meri, a zatim protivno privremenoj meri dozvolio platni promet tužiočevog dužnika putem cesije u ukupnom iznosu od 12.609.211,90 dinara, te nastavio da ne sprovodi privremenu meru sve do 28.02.2007. godine, kada je presuda kojom je utvrđeno potraživanje tužioca postala izvršna. Upravo toga dana tužilac bi da je tuženi postupao po privremenoj meri, mogao da naplati svoje novčano potraživanje u dinarskoj protivvrednosti na dan 28.02.2007. godine. Posle tog datuma šteta se uvećavala za pripadajuću zateznu kamatu i kursne razlike. Stoga po stanovištu revidenta tužiočeva šteta ne može biti manja od iznosa dosuđenog tužiocu pravnosnažnom presudom u dinarskoj protivvrednosti na dan 28.02.2007. godine, jer je štetna posledica prvi put nastala upravo toga dana.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo pravnosnažno usvajajući tužbeni zahtev za 1.974.325,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2009. godine pa do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen. Privremena mera koju je tužilac izdejstvovao u parnici protiv svog dužnika glasila je na dinarski iznos, koji predstavlja protivvrednost određenih deviznih iznosa. Štetna radnja je preduzeta kada je realizovan prvi ugovor o cesiji 13.03.1999. godine. Tom realizacijom je osujećeno izvršenje privremene mere do iznosa od 3.000.000,00 dinara. Na dan preduzimanja štetne radnje iznos na koji je određena privremena mera je 2.628.675,00 dinara, jer je ista određena u dinarskom iznosu koji predstavlja protivvrednost određenog deviznog iznosa. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da navedeni dinarski iznos predstavlja visinu tužiočeve štete, jer bi za taj iznos bio blokiran račun tužiočevog dužnika po privremenoj meri od 27.11.1998.godine. Kod nesporno određene privremene mere u dinarskom iznosu, blokada računa nije mogla pratiti rast kursa valuta i povećavati dinarsku blokadu računa u skladu sa rastom valuta. Stoga, bez obzira što je pravnosnažnom presudom dužnik tužioca obavezan na isplatu glavnog duga u valuti sa kamatom, a sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, privremenom merom je tužilac imao obezbeđeno potraživanje samo za iznos od 2.628.674,00 dinara. Za tužioca je šteta nastupila sa danom pravnosnažnosti rešenja kojim je odbijen predlog za izvršenje, jer izvršenje nije moglo da se sprovede na označenoj nepokretnoj imovini. Tada je tužilac sa računa svog dužnika mogao naplatiti vraćeni iznos od 654.349,98 dinara, jer se on nalazio blokiran po osnovu sprovedene privremene mere. Stoga je pravilno umanjen dinarski iznos na koji je glasila privremena mera do visine iznosa u kome je tužilac mogao naplatiti svoje potraživanje po osnovu blokiranih sredstava u realizaciji privremene mere. Na taj način je i obračunata dosuđena šteta tužiocu u iznosu od 1.974.325,02 dinara. To je šteta koju je tužilac bez svoje krivice pretrpeo radnjom tužene u nesprvođenju privremene mere. Taj iznos nije i ne treba da bude jednak iznosu nenaplaćenog potraživanja tužioca prema njegovom dužniku, a po osnovu pravnosnažne i izvršne presude. To je iznos koji je tužilac prema svom dužniku mogao namiriti u izvršnom postupku da je tužena sprovela privremenu meru. Iznos štete je srazmerno umanjen za doprinos tužioca. Stoga je pravilnom primenom odredaba člana 154, 186. i 192. ZOO drugostepenom presudom odlučeno o tužbenom zahtevu.

Da nije bilo štetne radnje tužene, odnosno da je privremena mera sprovedena ista bi bila realizovana na dan 13.03.1999. godine. Tada je na računu tužiočevog dužnika mogao biti evidentiran priliv novca i tada se privremena mera mogla realizovati. Na taj dan se mora obračunati i dinarska protivvrednost deviznog iznosa na koji glasi privremena mera saglasno članu 395. ZOO, jer je to dan kada je meru bilo moguće realizovati. Stoga, se tužilac ne može pozivati na odredbu člana 190. ZOO i kursne razlike, koje su u dinarskom iznosu povećale iznos njegovog potraživanja prema dužniku. Jer, tuženi nije dužan da tužiocu naknadi njegovo potraživanje prema dužniku, već samo da otkloniti štetu koja je nastala usled njegove štetne radnje, odnosno propuštanja.

Na osnovu izloženog i člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija

dr. Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić