U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Rastko Svičević, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Svetlana M. Stanković, advokat iz ..., odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8380/16 od 18.01.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 01.06.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8380/16 od 18.01.2017. godine, u pobijanom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 73122/10 od 22.06.2016. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe tužilje od 12.04.2016. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da su ništavi predugovori o kupoprodaji nepokretnosti zaključeni 01.09.2008. godine i 23.09.2008. godine, između tužilje, kao kupca i tuženih, kao prodavaca. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno plate iznos od 46.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan isplate, sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 21.05.2010. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate, sa zakonskom zateznom kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezani su tuženi da tužilji solidarno plate 350.180,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.05.2010. godine do isplate, dok je u preostalom delu, preko dosuđenog iznosa od 350.180,00 dinara do traženog iznosa od 600.000,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom počev od 21.05.2010. godine, tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke, određena je privremena mera i naloženo Narodnoj banci Srbije - Odseku za prinudnu naplatu, da banci ili drugoj organizaciji kod koje tuženi imaju dinarske i devizne račune, uskrati isplatu tuženima ili trećim licima, bilo kog novčanog iznosa do iznosa od 46.000 evra, te da zabrani bankama i drugim finansijskim organizacijama da otvaraju devizne i dinarske račune tuženima, a stavom šestim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 389.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8380/16 od 18.01.2017. godine, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 73122/10 od 22.06.2016. godine u stavu prvom, drugom, trećem izreke, delu stava četvrtog izreke kojim su obavezani tuženi da tužilji solidarno plate 350.180,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.05.2010. godine do isplate, u stavu petom i u stavu šestom izreke i u tom delu odbijena žalba tuženih kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao kupac, zajedno sa kupcem GG, sa tuženima kao prodavcima dana 01.09.2008. godine zaključila neovereni predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji stana ... i stana ... koji se nalaze u zgradi broj ... u ... u ulici ... na građevinskoj parceli broj ... . U predugovoru je konstatovano da su kupci pri potpisivanju tog predugovora platili prodavcima, ovde tuženima, na ime kapare iznos od 2.000 evra, odnosno po 1.000 evra za svaki stan, a da će se do 20.09.2008. godine sačiniti za svakog kupca pojedinačni predugovor koji će biti overen kod suda i koji će sadržati preciznije detalje oko načina plaćanja. Nakon toga, tužilja je kao kupac sa tuženima, kao prodavcima dana 23.09.2008. godine zaključila neovereni predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji stana broj ... i u istom predugovoru navedeno da kupoprodajna cena predmetnog stana iznosi 85.000 evra i da je potpisivanjem tog predugovora tužilja, kao kupac, tuženima, kao prodavcima, na ime kapare platila 646.000,00 dinara, što na dan isplate predstavlja vrednost od 8.500 evra, a takođe je konstatovano da je ovde tužilja na ime dela kupoprodajne cene platila tuženima, kao prodavcima, iznos od 36.500 evra, o čemu se neće sastavljati posebna priznanica, a da je preostali deo ugovorene kupoprodajne cene u iznosu od 40.000 evra tužilja, kao kupac, u obavezi da plati prodavcima, ovde tuženima, prilikom primopredaje stana u posed i overe ugovora, a najkasnije do 30.09.2009. godine. Istim predugovorom, tuženi su se obavezali da će predmetni stan završiti do 30.09.2009. godine i stan predati kupcu, ovde tužilji u posed danom overe ugovora o kupoprodaji, odnosno po isplati kupoprodajne cene. Tuženi nisu osporavali da im je tužilja po navedenim neoverenim predugovorima od 01.09.2008. godine i od 23.09.2008. godine platila ukupno 41.000 evra. Tužilja je tokom izgradnje stana koji je bio predmet navedenih neoverenih predugovora o kupoprodaji, sopstvenim sredstvima ugradila sanitariju, grejanje i ugradila klimu, te prema priloženim računima u spisima predmeta, ta ulaganja platila 350.180,00 dinara, a što tuženi nisu sporili u toku postupka. Tuženi sa tužiljom do 20.09.2008. godine nisu overili predugovor o kupoprodaji stana od 01.09.2008. godine, do 30.09.2009. godine nisu završili stan koji je bio predmet te kupoprodaje, do 30.09.2009. godine kao ugovorenog roka završetka izgradnje stranke nisu zaključile i overile ugovor o kupoprodaji tog stana, a taj stan tuženi su izgradili umesto na drugom, na trećem spratu. Tuženi su dana 19.02.2011. godine prodali predmetni stan DD iz ... po ugovoru o kupoprodaji overenom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov broj .../... od 19.02.2011. godine za kupoprodajnu cenu od 55.000 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su saglasno članu 193. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku dozvolili preinačenje tužbe tužilje i pravilnom primenom materijalnog prava odlučili kao u stavu drugom,trećem i četvrtom izreke presude. Po zaključku nižestepenih sudova tužilja kao kupac i tuženi kao prodavci su dana 01.09.2008. godine i 23.09.2008. godine zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti stana u izgradnji ... u ... u ulici ... broj ... na parceli broj ... KO ..., za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 85.000 evra i po tim predugovorima koji nisu overeni, tužilja je na ime kupoprodajne cene platila tuženima iznos od 46.000 evra. Kako ti predugovori, ne ispunjavaju zakonske uslove u pogledu forme u kojoj su morali biti zaključeni, budući da potpisi ugovarača na njima nisu overeni kod suda, tako da forma tih predugovora nije ispoštovana u celini u smislu člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da su osporeni predugovori ništavi pravni poslovi. U situaciji kada je predugovor o kupovini stana ništav, kapara i deo isplaćene kupoprodajne cene, po takvom predugovoru, ne proizvode pravno dejstvo, zbog čega su tuženi u obavezi da tužilji vrate iznose primljene po osnovu kapare i po osnovu isplate dela kupoprodajne cene u ukupnom iznosu od 46.000 evra saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su pravilno obavezani tuženi da tužilji isplate navedeni iznos. Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tužene da tužilji na osnovu sopstvenog ulaganja u izgradnju stana koji je bio predmet ništavih predugovora o kupoprodaji solidarno plate iznos od 350.180,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate, budući da tuženi nisu osporavali vrstu i obim tog ulaganja, da stan u kome su ta ulaganja izvršena su prodali trećem licu, te da ugrađena sanitarija, grejanje i klima uređaj, predstavljaju sastavni deo stana, te prema prirodi i nameni takvog ulaganja u konkretnom slučaju kada stan nije u državini tuženih jer je prodat, ne mogu biti predmet pojedinačnog vraćanja, pravilno obavezao tužene na isplatu navedenog iznosa.

Odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa stranke dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Odredbom člana 13. istog zakona, propisano je da je zabranjeno vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato, a članom 17. stav 1. istog zakona propisano da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne za njeno ispunjenje. Odredbom člana 45. stav 1, 2, 3. i 5. istog zakona, propisano je da je predugovor takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, da propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov za punovažnost ugovora, da predugovor obavezuje ako sadrži bitne sastojke glavnog ugovora i da predugovor ne obavezuje ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile da ne bi bio zaključen, da su takve okolnosti postojale u to vreme. Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako povređena pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Odredbom člana 210. stav 1. istog zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi, dok je stavom 2. istog člana propisano da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti, nastaje i kad se nešto primi s`obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Odredbom člana 214. istog zakona propisano je da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Kako su parnične stranke zaključile predugovore o kupoprodaji nepokretnosti koje nisu overili, a tužilja na ime kupoprodajne cene platila tuženima iznos od 46.000 evra, to navedeni ugovori ne ispunjavaju zakonske uslove u pogledu forme, u smislu napred citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su navedeni predugovori stranaka ništavi pravni poslovi. Dalje, kako je tužilja zaključenjem navedenih predugovora isplatila tuženima ukupan iznos od 46.000 evra, a glavni ugovor nije zaključen, te kasnije tuženi navedenu nepokretnost i otuđili drugom licu, a navedeni predugovori ništavi, to su pravilno saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tužene da navedeni iznos isplate tužilji, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. stav 1. i 395. istog zakona, te člana 4. Zakona o zateznoj kamati. Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tužene da tuženoj na osnovu sopstvenog ulaganja u izgradnju stana koji je bio predmet ništavih predugovora o kupoprodaji solidarno plate iznos od 350.180,00 dinara, budući da tuženi nisu osporavali vrstu i obim tog ulaganja, da su stan prodali trećem licu, a da navedena ulaganja ne mogu biti predmet pojedinačnog vraćanja. Neosnovano se s`toga revizijom tuženih ukazuje da su pogrešno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo u konkretnoj pravnoj stvari.

Neosnovano se revizijom tuženih ukazuje da nižestepeni sudovi nisu cenili činjenicu da je tužilja po pozivu tuženih da preuzme završen stan i isplati preostali dugovani iznos počela da tužene izbegava, prigovara kvalitetu izvedenih radova, pokušavajući na taj način da smanji cenu kupljene nepokretnosti, jer je smatrala da je ista previsoka, kojim radnjama je tužilja ustvari oštetila tužene, obzirom da su nižestepeni sudovi izvođenjem dokaza, saslušanjem parničnih stranaka, svedoka, kao i uvidom u sve pisane dokaze, utvrdili sve činjenice bitne za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Pri tome, navedeni navodi revizije nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke, obzirom da se navedeni revizijski navodi odnose na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne može biti predmet ocene revizijskog suda.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić